U svom novijem ciklusu radova fokusiram se na pitanja dekoncentracije, rastrojenosti, prezasićenosti nastale usled neminovnog primanja prevelikog broja informacija i agresivnih vizuelnih stimulansa. Svet i poimanje normalnosti se menja rapidno, a samim tim i kolektivna ljudska svest rađa nove fenomene. Uprkos našim odbrambenim mehanizmima i postavljanju "zaštitnih filtera" niko od nas nije imun na svakodnevne razorne napade opšteprisutnih popularnih i propagandnih sadržaja koji, malo je reći, ostavljaju traga. Ti tragovi, kao i njihovi obrisi jesu tema mog trenutnog istraživanja.

U okviru same postavke možemo primetiti dva vodeća medija: prvonastale grafičke listove i reljefne slike, koji u svojoj strukturi sadrže elemente sintetičkog, neorganskog porekla: medij digitalnog printa sa jedne strane i sintetičke podloge i boje za sliku, sa druge strane. Prvi put se odlučujem za digitalni medij, koji se sam po sebi nametnuo, kao posve prirodan izbor prikazivanja ovakvih vrednosti (kako je opšta zloupotreba nametanja vizuelnih sadržaja i preterana konzumacija istog, sam uzrok nastanka ovakvih osećanja).

Jasnoća, bistrina, svedenost, smirenost, koncentrisanost i samouverenost izraza su ideali ka kojima težim u svom stvaralaštvu, a ipak ovim ciklusom predstavljam i upozoravam na njihove kontravrednosti: nemir, sputanost, apatiju, zasićenje, apsolutno odsustvo koncentracije, a samim tim i gubitak usmerenja, životnog fokusa, nakon čega nastupa beznađe, demotivisanost, gubitak povezanosti sa svetom oko sebe, zatim anuliranje viška informacija, selektivno pamćenje, odsustvo kritičkog duha i u mom slučaju, bekstvo u unutrašnji svet, koji pretačem u ove, za mene sasvim nove i iznenađujuće vizuelne sadržaje.

Postoji još jedna veoma važna nota u ovim delima, a ta je pokušaj prikaza isprekidanog procesa misaonog toka, kompleksnosti putanje jedne najbanalnije i najednostavnije misli, fenomenalnosti asocijacije i njene uske veze sa čulnim doživljajem (kakav je miris npr.) i naravno prikaz polja beskonačnog broja mogućnosti i kombinacija koje se razvijaju i žive u našim umovima. Kao centralnu temu sam uzela upravo tu sputanu, neoformljenu, neizrečenu misao, koja se negde na svom dalekom putu izgubila i nije našla svoje mesto u polju svesnog doživljaja, već ostala u polju slutnje i nagoveštaja… Kao takvu mogu samo instinktivno da je osetim i probam da pretočim u likovno delo i na taj način je dovedem do njenog odredišta, a to je da je učinim razumljivom, pojmljivom, a samim tim i dostupnom posmatraču/slušaocu...

Gledano sa likovnog stanovišta, služim se sličnim metodama komponovanja kao i u pređašnjem radu: prvenstveno ekspresivnim gestom, u kome se ogledaju te skrivene, nesvesne namere, bujnost utisaka, čulnost doživljaja, osećaj ranjivosti i izloženosti koje stoje kao sama protivteža proračunatosti i odmerenosti svesnog dela mozga. Koristim se jakim kontrastom, dinamikom linija, koje bi trebalo da predstavljaju brzinu i gipkost misli koja je u stanju da odskoči sa jednog kraja kompozicije na drugi za samo delić sekunde.

Trudim se da se dela razlikuju između sebe (ako gledamo način građenja kompozicije, odabir boja, dimenzije, naglašena svedenost naspram naglašene prezasićenosti, kontrast svetlog i tamnog, punog i praznog i sl.), kako bi prikazala varijaciju sopstvenih emotivnih stanja uspešno razdvojenih vremenom nastajanja. Isto tako radim i poliptihe koji demonstrijaju tzv. Prisećanja, odnosno ponovno vraćanje na pređašnju misao, svaki put viđenu na drugi način, kroz drugo sočivo. Njima pokušavam da demonstriram to grčevito nostalgično hvatanje za stvar prošlosti, kao i njenu nedostižnost, večito i zauvek nejasno, mutno viđenje neke situacije, događaja ili bolje rečeno, našeg doživljaja istog...

To sećanje ne pripada sadašnjosti, ali ga mi ipak dovlačimo u sadašnji momenat, upotpnjujemo ga i izobličujemo prema našoj volji, sagledavamo ga iz drugog ugla, te ono preživljava neku čudnu metamorfozu i formira jedan novi, drugačiji doživljaj realnosti. Tako gledajući ga iz više uglova, možda se i približimo istini, ako u opšte, ka tome težimo.

Alena Klaćikova