Foto: Ljiljana Maletin Vojvodić

Art magazin: Vaša umetnost mogla bi se definisati kao umetnički nomadizam, to je višegodišnji proces tokom kojeg  istražujete probleme identiteta, ukorenjenosti i ambijenta. Kad ste pronašli taj način izražavanja, tu intermediju i performans kao umetnički i životni odgovor na ta pitanja?

Dragan Vojvodić: Ceo moj umetnički opus vezan je za moju biografiju. Devedesetih sam iz Sarajeva došao u Novi Sad, tu sam završio i Akademiju umetnosti, ali onog momenta kada sam otišao u svoju prvu umetničku rezidenciju, u Pariz 2004, a potom na Island, u Rejkjavik, otvorio se jedan novi stvaralački prostor za koji nisam znao. Do tada sam se bavio samo klasičnim medijima i bio, u suštini, nezadovoljan. Slikarstvo mi nije pružalo slobodu koju sam želeo da imam. Kad sam se te 2005. zatekao u Rejkjaviku, jednostavno sam bio oslonjen samo na ono što sam u tom momentu imao, a to su vlastito telo i novi prostor. Tamo sam, u interakciji sa prostorom, i u studiju i na otvorenom, počeo da razmišljam o proširenim medijima.

Ne mogu, dakle, da kažem da sam sa nekom intencijom rešio da radim performans, nego sam u toj interakciji otkrio umetničke postupke koje koristim. I od tog momenta, a sad je tome skoro dvadeset godina, stalno sam u potrazi za nekim novim prostorom, van grada u kom živim. Reč je, u stvari, o traganju za prostorom slobode delovanja; taj prostor, zamišljeni i onaj za kojim žudim, omogućava mi tu umetičku realizaciju. Većinu radova realizovao sam tokom rezidencijalnih projekata u inostranstvu.

Art magazin: Taj vaš prostor slobode ne zavisi od toga na kojoj se destinaciji nalazite. Šta ga otvara i pokreće? Rekla bih da prostor slobode nije konkretni fizički prostor, već je u traganju.

Dragan Vojvodić: Posle prvog odlaska u Rejkjavik odjednom se sve zakotrljalo. Supruga (Ljiljana Maletin Vojvodić, književnica, prim. autora) i ja otada bar dva puta godišnje boravimo u nekoj inostranoj rezidenciji. To nije samo traganje za nekim imaginarnim prostorom, taj prostor je i unutar mene. Ja istovremeno obrađujem i uticaje iz savremene konceptualne umetnosti, ali i ono kroz šta sam prošao; taj emotivni prtljag - to je teret i kapacitet iz kog crpim. Iz tog susreta sveta umetnosti i vlastite memorije dolaze ideje u kojima se izmeštam iz okvira prošlosti, nacije, porodice, države. Ja i dalje mislim da je Jugoslavija moja država, a sve ovo ostalo što je nastalo kasnije, nametnuto je. Nisam svojom voljom otišao iz Sarajeva, zato te okvire doživljavam kao nametnute, to je konstantan proces oslobađanja od njih i traganja za nečim širim.

Art magazin: Kad je multimedijalni pristup postao izraz traganja, kad je slika postala nedovoljna?

Dragan Vojvodić: Ja, u stvari, nisam sebe pronašao u slikarstvu. Pratio sam osamdesete godine, neoekspresionizam i transavangardu, to me je ispunjavalo, ali sam upao u začaran krug i počeo da stalno kopiram neke postupke, što me je opterećivalo. Kad sam se oslobodio toga, "prodisao" sam, mogao sam da se oslonim na sebe i na ono što jesam. Ali i dalje pratim šta se dešava u umetnosti. Dosta mojih radova zasniva se na aproprijaciji postupaka drugih umetnika - Maljeviča, Dišana, Džona Kejdža - to su velike ličnosti savremene konceptualne umetnosti čije sam forme preuzimao i provlačio kroz filtere u svojim radovima. Pri tom se nikada ne odričem tih uzora, ne zamagljujem ih, nego na njih referišem.

Art magazin: Vaša umetnost je amalgam okolnosti, uticaja i boravaka u svetu. Da li iz tog mnoštva uticaja proizilaze vaša izrazita emotivnost i komunikativnost? Mislim pre svega na performanse, na kontakte sa publikom i potrebu za dijalogom.

Dragan Vojvodić: Performansom se bavim zbog potrebe za živom akcijom, kao i zbog potrebe da koristim svoje telo kao alat. Ja sam dosta netipičan u umetničkom svetu, visok sam, i te svoje fizičke karakteristike koristim i u umetnosti. Mislim da sam performanse počeo da radim da bih predstavio publici kako se kreira umetničko delo. Taj proces sam izvodio uživo, zadavao sebi radnje pri kojima sam i grešio (i greška je izazov u mediju performansa), a emocija izvire iz elemenata personalnog, proživljenog i kolektivnog iskustva sa kojim ljudi mogu da se identifikuju.

Art magazin: Šta je ono što u tim nomadizmima, osim sopstvenog umetničkog izraza, tražite? Drugačiji socijalni, ekološki okvir? Drugačiji status umetnka?

Dragan Vojvodić: Teško je definisati šta se sve dobija kad se nekud otputuje. Čini se da je to samo rezidencija, prostor za rad, a veoma često za sve ostalo morate da se pobrinete sami, kao i ovde - da tražite i improvizujete, uobičajena tehnologija. Ali svaki odlazak je podsticaj, zato odlazim kao otvorena knjiga, ne misleći na to šta će se desiti, nego čekajući da ta sredina proizvede u meni neku reakciju.

U tim rezidencijama vidim da je položaj umetnika u svetu drugačiji: u Norveškoj, recimo, najčešće imaju status slobodnih umetnika i pristojno žive zahvaljujući državnim grantovima. Većina njih može da se bavi samo umetnošću, ne moraju da se iscrpljuju u drugim profesijama da bi sebi obezbedili egzistenciju. Samim tim daje se na značaju kulturi i umetnosti. Kod nas jako malo umetnika može da živi samo od umetnosti.

Ali u takvim uređenim društvima, kakva su skandinavska, na primer, drugačija su polazišta i motivi. Čini mi se da je ovde, bez obzira na društvene probleme, na socijalnu situaciju umetnika, izazovnije baviti se umetnošću. Tokom studija stalno sam maštao o Americi, dobio sam stipendiju za boravak na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i mogućnosti da tamo završim postdiplomske studije, ali meni je taj ambijent tada bio mrtav, neinspirativan, pa sam se posle tri meseca vratio.

Art magazin: Performans je intenzivan umetnički, emotivni i misaoni čin u vremenu i prostoru. Šta posle? Kako rešavate problem temporalnosti i efemernosti vaše umetnosti? Ili je suština upravo u tome?

Dragan Vojvodić: Sve ideje za performanse dolaze posle dugog procesa razmišljanja o sadržaju i elementima koje ću koristiti i na kraju, kad izvedem performans, toliko sam ispražnjen da mi se čini da nijedan više neću izvesti, bez obzira na to da li je bio minimalistički ili sa dosta elemenata. Taj intenzitet osećam samo u tom proživljenom, neponovljivom iskustvu. Posle performansa osećam potrebu da pređem u neki drugi medij. I onda u krug. U tom drugom mediju dobijam ideje za nove umetničke akcije i performanse.

Art magazin: Da li je potrebna posebna psihofizička priprema za umetnički performans?

Dragan Vojvodić: Kad pripremam performans, zadam sebi koordinate delovanja, kao neki scenario, i onda pokušavam da ga izvedem spontano, bez razmišljanja o prisutnima i o publici, ukoliko ona nije uključena. Nemam nikakve treninge, "podizanje temperature", jednostavno pokušavam da sprovedem zamisao ne razmišljajući o okolnostima izvan samog performansa.

Art magazin: Od čega zavisi scenario? Kako rešavate pitanja o svetu oko sebe, o društvu, kako ta razmišljanja postavite u scenario?

Dragan Vojvodić: Rešavam ih u elementima umetničke prakse, a teme su većinom društvene. Recimo, kad sam radio performans "Suprematistička tranzicija" na Dunavskim dijalozima, spojio sam nespojivo: bila je to tranzicija Maljevičevog "Crnog kvadratra na beloj pozadini" u "Beli kvadrat na beloj pozadini". Uvideo sam na šta se Maljevič referiše, na proces od energije do praznine, i tu tranziciju preneo sam na tranziciju našeg društva, od komunizma i socijalizma, preko ratova, bombardovanja i svega što se dešavalo, do slike stadiona Crvene zvezde, navijača i baklji, kao metafore našeg savremenog trenutka.

Art magazin: Ima li razlike između galerijskog i otvorenog javnog prostora kada razmišljate o performansu?

Dragan Vojvodić: Trudim se da ne postavljam nikakve uslove, potrebna mi je samo "pozornica", polje delovanja koje odgovara prirodi performativne akcije, mada najčešće radim u galerijskim uslovima. U radu "Suprematistička transmisija" u Bergenu, Rijeci i Sankt Peterburgu sam izvodio ulične akcije - nosio sam crna, crvena ili bela platna u formi kvadrata, koja referišu na Maljevičeve suprematističke slike, transformišući statičnost slike u ulične akcije, menjajući kontekst umetničkog dela od apstraktnog ka performativnom.

Reakcije publike su svuda slične. Slučajni prolaznici se uglavnom trude da ne obraćaju pažnju, ljudi na ulici reaguju tako što se ne uključuju u ono što ne razumeju. Taj otvoren prostor je neistraženo polje. Mogu se sprovesti različite zamisli, a da se ne dobiju nikakve reakcije. Galerije i muzeji su sigurni prostori, sa publikom koja je navikla na performans komunikacija je manje-više očekivana.

Art magazin: Teško je čak i nabrojati države i gradove u kojima ste boravili ili izlagali. Koja su putovanja bila najupečatljivija, koja su najviše uticala na vaš umetnički izraz?

Dragan Vojvodić: Sa Ljiljom sam često boravio u Skandinaviji, najčešće u Rejkjaviku i Bergenu. Možda mi je najintimnije i najznačajnije bilo putovanje u Japan 2019. u okviru projekta Kizuna EU-Japan Festa i Fondacije Novi Sad 2022. Tamo sam istraživao nuklearni incident u Fukušimi, čak i boravio u tom reonu. Bilo je to uzbudljivo iskustvo. Snimao sam, dokumetnovao i tek sada, za izložbu u Kreativnom distriktu 2022. godine, sa Dejanom Ilićem koji je radio montažu, zvuk i video efekte, napravio sam video.

Mnogo je tih važnih momenata koje sam imao na putovanjima. Različita mesta različito utiču na mene i te utiske slažem kao mozaik. Pre šest godina bio sam u Rijeci, u umetničkoj rezidenciji u organizaciji Muzeja moderne i suvremene umjetnosti. Riječani od 2017. imaju novu zgradu MMSU, na prostoru nekadašnje fabrike "Rikard Benčić". Kada sam je video još nedovršenu, poželeo sam da u tom praznom prostoru izvedem performans, a tadašnji upravnik, umetnik Slaven Tolj mi je to i omogućio. Ti trenuci su jako bitni u mom umetničkom iskustvu.

Putujem sa svojom suprugom. Nekada ona bude pozvana i dobije priliku da boravi u nekoj rezidenciji, kao književnica, a nekad ja, kao vizuelni umetnik. Mi smo neka vrsta neformalnog umetničkog para, funkcionišemo kao par, ona fotografiše i snima kamerom i pomaže mi da verbalizujem stejtmente mojih umetničkih akcija. S druge strane, ja sam prvi čitalac njenih knjiga. Prirodno je da nekad i zajedno radimo.

Art magazin: Protekle godine realizovali ste umetničke akcije u programima Evropske prestonice kulture, oboje ste sarađivali sa Fondacijom Novi Sad 2022. Kakva su iskustva?

Dragan Vojvodić: Otvorile su se neke mogućnosti koje bismo teško sami mogli ostvariti. Bio sam prvi umetnik kom je Fondacija omogućila umetnički boravak. U Plzenu sam 2017. realizovao svetlosnu instalaciju velikih dimenzija "Meaning of home". Uslovi su bili fantastični! Plzen je 2015. bio Evropska prestonica kulture, izgradili su dobru infrastrukturu, a umetnicima su ostale na korišćenje radionice za obradu metala, drveta, stručna pomoć, koju sam i sam koristio. Ljilja i ja smo dva puta išli u Japan, ostvarili smo dobru komunikaciju sa EU-Japan Festom prilikom boravka u Tokiju 2019. pa su kod nas u gostima, u našem rezidencijalnom centru Art Box u Petrovaradinu, boravili slem pesnici iz Japana. Uz pomoć Fondacije, imali su u Kulturnoj stanici "Svilara" i veče slem poezije. Naša nevladina organizacija Art Box je objavila i knjigu "Kako razumeti novu umetničku praksu", ilustrovani, interaktivni vodič kroz novosadsku konceptualnu i novu umetnost za mlade na srpskom i engleskom jeziku. Realizovali smo izložbu "Značenje doma_2022 Farsickness/Homesickness/Homelessness" u Kreativnom distriktu na kojoj smo povezali umetnike iz SAD, Švedske i Japana sa novosadskim, uključili Novosađane koji se ne bave umetnošču, već drušvenim aktivizmom, radom sa beskućnicima, volontere iz Tartua EPK 2024. Učestvovao sam i na grupnim izložbama u programima kulturne prestonice kao što su "Unstable practices" u Kaunasu ili "Mlečni put", trenutno na programu u MSUV.

Novom Sadu će, posle ove godine titule evropske prestonice, ostati novi prostori za umetnike, Kreativni distrikt i druge kulturne stanice, a očekujem da se, bar po inerciji, taj odnos prema umetnicima i nastavi.