|
Galerije, galerije... (3) |
 U Novom Sadu ima nekoliko hodničkih galerija, koje se samo galerijama nazivaju, a ustvari su nekakva predsoblja, čekaonice, prolazi do kancelarija, i ma koliko da se u njima priređuju izložbe, u svesti publike to definitivno ostaju hodnici. Tako na primer Vojvođanska banka, koja štampa najlepše i najskuplje kataloge među novosadskim galerijama, izložbe priređuje u dugačkom holu iz koga se ulazi u razne direktorske i sekretarske kancelarije. Između postavljenih slika publika gleda u vrata administrativnih službi Banke. Ali Banci svi opraštaju; umetnici jer im besplatno oprema radove, štampa izvrstan katalog, a ponešto i otkupi, javni mediji jer je Banka dobar sponzor, a publika voli raskošne koktele na otvaranjima koji se dugo pamte. Zato, iako zabačena na prvom spratu, iza nekoliko stepeništa, ova nazovi-galerija uvek je na otvaranjima puna.
|
|
|
Galerije, galerije... (2) |
|
Kada me kolege iz Beograda, gde sa bar jednom mesečno u likovnom životu desi neki skandal, neko prijatno otkriće ili neka "veličina" biva "sahranjena", upitaju šta ima novo u Novom Sadu, šta se dešava u našim galerijama, ja naprosto nemam šta da im kažem. Kada se zamislim u želji da saopštim nešto zanimljivo, ostajem bez reči. Onda shvatam da se u novosadskim galerijama u stvari ništna ne dešava. Ne u bukvalnom smislu, jer tu se s vremena na vreme unose neke slike, postavljaju na zidove, ljudi se okupljaju na dan otvaranja izložbi, ali to sve nema nikakvog značaja za stvaralački život, za postizanje inovativnih rezultata, za promenu načina razmišljanja o umetnosti. Izložbe se postavljaju i skidaju, tek da bi se nešto u galerijama dešavalo, a ko o umetnosti u ovom gradu uopšte i azmišlja? U Novom Sadu na oko hiljanu likovnih stvaralaca postoji jedan i po likovni kritičar, a i to je mnogo u odnosu na dogadjanja i potrebe.
|
|
|
Galerije, galerije... (1) |
|
Novi Sad ima najmanje deset galerija, a možda i čitavih dvadeset, zavisi od toga šta smatramo galerijom, odnosno da li tu spadaju i sve knjižare, kafići, picerije, pivnice i radnje koje su sebe proglasili galerijama. Međutim ako pogledamo šta se u svim tim prostorima dešava, teško se opredeliti da li je situacija imalo bolja u zvaničnim galerijama, institucijama od društvenog poverenja i nacionalnog značaja. Nekada, pre dvadesetak godina, u Novom Sadu se tačno znalo gde su galerije, šta se u njima nalazi i kako se u njih odlazi. Sada se ta situacija promenila i jedva da možemo naći galeriju koja je zadržala ono nakadašnje dostojanstvo, važnost i elitnost radi koje su galerije pravdano bile nazivane hramovima kulture.
|
|
|
Novi Sad, jedna dijagnoza |
|
Novi Sad ne voli svoje građane, ali građani Novoga Sada vole svoj grad. Otkuda ovo nepodudaranje? Otuda što je od vajkada ovo tlo bilo nezdravo, barem što se tiče geofizičkih uslova za život i razvoj. Najpre močvarno, pa onda peskovito, izloženo snažnim vetrovima raznih smerova što stvaraju naelektrisanost i nervozu. Vekovima se na okuci Dunava pod dominantnom i snažnom petrovaradinskom stenom i u podnožju zelene Fruške Gore taložio taj grad, ta krhka skrama kulturnog sloja na nestalnom i negostoljubivom tlu, ispresecanom tokovima podzemnih voda, izmedju kojih se uz škripu bore ogromne mase silikatnih zrnaca, koja kada zahvatimo u šaku hitro cure između prstiju i ubrzo bespomoćno shvatamo da su neuhvatljiva.
|
|
|
<< < 11 12 > >>
|
Izvornu verziju mita o Narcisu danas je nemoguće rekonstruisati. Ona do nas dolazi u relativno kasnim, na početku hrišćanske ere napisanim umetničkim obradama. Najkompletnija verzija je naravno Ovidijeva ispevana u trećem poglavlju njegovih Metamorfoza.
Na tragu svojih starijih prezimenjaka, Pavle Jovanović (1948) životni put gradi umetničkim delovanjem, fotografskim i likovnim majstorstvom. Iako formalno nikad nije sticao zvanja, Jovanović je ipak uspeo da se nametne i održi kao jedan od specifičnijih…
