 Nekada, davnih šezdesetih godina o postojanju kompjutera smo u Novom Sadu znali samo po štampanim statističkim proračunima, izvodima iz zemljišnih knjiga, računima za vodu, struju...Te moćne mašine zauzimale su tada čitave sobe. Koristile su ogromne trake ili papirne bušene karte i kod nas izazivali strahopoštovanje. Osećali smo se tako nemoćni pred tim svevidećim očima koje su nas kontrolisale danonoćno i svoja zapažanja i zaključke iznosile hladno i precizno putem bučnih matričnih štampača. Tada smo, kao deca, ponekad nailazili na ulici na poneko parče žute perforirane trake, ili na pravougaone kartone sa pravilnim rupicaama, koji su nam izgledali kao sa neke druge planete, iz sveta u koji nikada nećemo imati dostupa. Sveta koji ne razumemo i nismo mu nikako dorasli. Kompjuterskog sveta čije će tekovine na pravi način koristiti možda tamo neke generacije iz 21. veka.
|
|
|
Galerije, galerije... (3) |
|
U Novom Sadu ima nekoliko hodničkih galerija, koje se samo galerijama nazivaju, a ustvari su nekakva predsoblja, čekaonice, prolazi do kancelarija, i ma koliko da se u njima priređuju izložbe, u svesti publike to definitivno ostaju hodnici. Tako na primer Vojvođanska banka, koja štampa najlepše i najskuplje kataloge među novosadskim galerijama, izložbe priređuje u dugačkom holu iz koga se ulazi u razne direktorske i sekretarske kancelarije. Između postavljenih slika publika gleda u vrata administrativnih službi Banke. Ali Banci svi opraštaju; umetnici jer im besplatno oprema radove, štampa izvrstan katalog, a ponešto i otkupi, javni mediji jer je Banka dobar sponzor, a publika voli raskošne koktele na otvaranjima koji se dugo pamte. Zato, iako zabačena na prvom spratu, iza nekoliko stepeništa, ova nazovi-galerija uvek je na otvaranjima puna.
|
|
|
Galerije, galerije... (2) |
|
Kada me kolege iz Beograda, gde sa bar jednom mesečno u likovnom životu desi neki skandal, neko prijatno otkriće ili neka "veličina" biva "sahranjena", upitaju šta ima novo u Novom Sadu, šta se dešava u našim galerijama, ja naprosto nemam šta da im kažem. Kada se zamislim u želji da saopštim nešto zanimljivo, ostajem bez reči. Onda shvatam da se u novosadskim galerijama u stvari ništna ne dešava. Ne u bukvalnom smislu, jer tu se s vremena na vreme unose neke slike, postavljaju na zidove, ljudi se okupljaju na dan otvaranja izložbi, ali to sve nema nikakvog značaja za stvaralački život, za postizanje inovativnih rezultata, za promenu načina razmišljanja o umetnosti. Izložbe se postavljaju i skidaju, tek da bi se nešto u galerijama dešavalo, a ko o umetnosti u ovom gradu uopšte i azmišlja? U Novom Sadu na oko hiljanu likovnih stvaralaca postoji jedan i po likovni kritičar, a i to je mnogo u odnosu na dogadjanja i potrebe.
|
|
|
Galerije, galerije... (1) |
|
Novi Sad ima najmanje deset galerija, a možda i čitavih dvadeset, zavisi od toga šta smatramo galerijom, odnosno da li tu spadaju i sve knjižare, kafići, picerije, pivnice i radnje koje su sebe proglasili galerijama. Međutim ako pogledamo šta se u svim tim prostorima dešava, teško se opredeliti da li je situacija imalo bolja u zvaničnim galerijama, institucijama od društvenog poverenja i nacionalnog značaja. Nekada, pre dvadesetak godina, u Novom Sadu se tačno znalo gde su galerije, šta se u njima nalazi i kako se u njih odlazi. Sada se ta situacija promenila i jedva da možemo naći galeriju koja je zadržala ono nakadašnje dostojanstvo, važnost i elitnost radi koje su galerije pravdano bile nazivane hramovima kulture.
|
|
|
Novi Sad, jedna dijagnoza |
|
Novi Sad ne voli svoje građane, ali građani Novoga Sada vole svoj grad. Otkuda ovo nepodudaranje? Otuda što je od vajkada ovo tlo bilo nezdravo, barem što se tiče geofizičkih uslova za život i razvoj. Najpre močvarno, pa onda peskovito, izloženo snažnim vetrovima raznih smerova što stvaraju naelektrisanost i nervozu. Vekovima se na okuci Dunava pod dominantnom i snažnom petrovaradinskom stenom i u podnožju zelene Fruške Gore taložio taj grad, ta krhka skrama kulturnog sloja na nestalnom i negostoljubivom tlu, ispresecanom tokovima podzemnih voda, izmedju kojih se uz škripu bore ogromne mase silikatnih zrnaca, koja kada zahvatimo u šaku hitro cure između prstiju i ubrzo bespomoćno shvatamo da su neuhvatljiva.
|
|
|
<< < 11 12 > >>
|
TERRA, Pogon II, Kikinda. Jul 2009.
Danas nam gotovo romaničnim izgleda povezivanje nauke i poezije. Od tih vremena izmenili su se i nauka i poezija. Nauka je postala neraskidivo tehnološka, a poezija nekoristan govor u javnosti, marketinška glupost. Vreme je podmuklo: čini…
Izložbom velikih formata, uglavnom apstraktnih ekspresionista, savremenih slikara i vajara, biće otvorena panel diskusija Art Parlamenta 17. oktobra 2016. u 20:00 u galeriji "Progres" u Beogradu. Umetničke vizije Zorana Grebenarovića, Nikole Žigona, Branka Miškovića, Gale Čaki,…
