|
Časopis Nova misao (Novi Sad), broj 16 |
 U životu kakav je ovde, može se opstati, samo ako čovek sve što se pojavi, iskrsne, smesta pretvori u bajku. Ovom rečenicom, rukom pisanom, na stranici jedne sasvim obične sveske, datiranom, 27. april 1996, završava Radni dnevnik, Judite Šalgo.
|
|
|
Časopis Nova misao (Novi Sad), broj 15 |
|
Kada sam se tog hladnog decembarskog četvrtka vraćao kući, Futoškom ulicom prema Centru Grada, ko zna zašto, setio sam se rečenica Itala Kalvina napisanih negde pri kraju "Nevidljivih gradova": Postoje dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla tražiti i prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostor.
|
|
|
Časopis Interkulturalnost (Novi Sad), broj 03 |
 Kada u prvom činu Sofoklovog Filokteta mudri Odisej zaključi da "... jezik je svemu uzrok, a ne djelovanje", čitaocu je jasno da priča o arheizgnaniku i bezdomniku Filoktetu, osim etičkog horizonta otvara i začuđujuće ovovremen diskurs delanja u jeziku ili delanja jezikom...
|
|
|
Časopis "Gradina" (Niš), broj 44-45/2011 |
 Istorija počinje od sećanja na detinjstvo. Kada je život samo igra, vreme je zaustavljeno. Dan je širok kao njiva kukuruza u vojvođanskoj ravnici, isprepleten je sitnim a večnim avanturama kao milje na stolu sređenom posle nedeljnog ručka. Opojan je od svetlosti i presladak od mraka... Vreme počinje da teče s prvim obavezama i učenjem odgovornosti. Nezaustavljivo ga ubrzava prva ljubav. Neostvarene želje proizvode svest o vremenu, prvi korak ka istoriji. Tada smo već odrasli i ozbiljni ljudi. Iskustvo i naučeni modeli opetuju u nama i stičemo utisak da se više ništa ne menja, da nema ničeg novog što bi moglo da nas iznenadi. U tom trenutku uputno je napraviti popis urađenog, proživljenog, sistematizovati događaje u smisleni niz, napisati autobiografiju. Čudo otkrića šta smo sve uradili, doživeli i proživeli uvek je veliko.
|
|
|
Časopis Nova misao (Novi Sad), broj 14 |
|
Tu ulicu u njemu, njegovom spisateljskom rukom, prokrčila je ona, Letonka, Asja. Ova se ulica zove Ulica Asje Lacis po onoj koja ju je kao inženjer prokrčila u autoru. Letovao je na Kapriju, beše to jun 1924. godine, pregršt papira i citata – završava studiju o poreklu nemačke žalobne igre. Na pitanje zašto bi se neko bavio mrtvim slovima na papiru nema odgovor. Onda, 13. juna, piše Šolemu: ...ovde nema nikog vrednog pažnje. Pažnje je najvrednija letonska boljševikinja iz Rige koja glumi i režira u pozorištu. (... .) Jedna od najizvanrednijih žena koje sam upoznao.
|
|
|
Časopis "Gradina" (Niš), broj 42-43/2011 |
 Koliko jada može da stane na površinu 491 × 716 cm? Teodor Žeriko je na vrhunski umetnički način dramatizovao temu večne borbe čoveka s prirodom. Ono što je pokazao ovom slikom (pakao smrti, bolesti, pobune, gladi i kanibalizma) još je značajnije kada se zna kako je naslikao ovu sliku: posle ozbiljnih priprema Žeriko je obrijao glavu, zatvorio se u svoj atelje 28. juna 1818. i izašao u julu 1819. godine, kada je dovršio ovo remek delo.
|
|
|
Časopis Nova misao (Novi Sad), broj 13 |
|
Da ste pisac, onako istinski priznat, uvažen, obogaćen međunarodnim iskustvom, obasjan mutnim svetlom književnih večeri, dakle, pisac stvaran, kao, recimo, demokratski poredak: da li biste govorili istinu i samo istinu?
|
|
|
Časopis Interkulturalnost (Novi Sad), broj 02 |
 Ukoliko prihvatimo aktuelnu premisu prema kojoj nema identiteta koji bi nam se u potpunosti nametnuo na silu, ali ima upornih identitetskih strategija koje su na pojedinim teritorijama i u različitim vremenskim isečcima uvek smišljeno vodili zainteresovani akteri, onda bismo se mogli složiti i sa činjenicom: bilo da smo savremeni nomadi ili konzervativni tradicionalisti, kao protagonistima 21. veka, negde u vavilonskoj pometnji jezika i kultura, odgonetanje i demistifikovanje pokušaja ovih identitetskih uzurpacija (mogućih uvek i svuda) ukazuje nam se kao neophodno i esencijalno umeće.
|
|
|
Časopis Nova misao (Novi Sad), broj 12 |
|
Poslednjeg dana aprila, nepuna dva meseca pre svog stotog rođendana umro je argentinski pisac, Ernesto Sabato. U toj noći u vrtlogu besmislenih vesti jedna kratka crta o smrti stogodišnjaka, o okončanju života dugog jedan vek, postavi pitanje: da li je umro pisac ili Prorok? I da li proroci uopšte umiru i da li ironijski borhesovski osmeh lebdi nad svakim patosom smrti.
|
|
|
