Često se za dobru knjigu kaže da pruža čitaocu doživljaj kao da sve vidi, svaku scenu doslovce. Taj kompliment ide u povratnom smeru kada je reč o Delalandovim fotografijama – ko ih gleda naći će u njima svoju priču, humoristički roman u koji su utkani dosada, unutrašnji lomovi, katkad poneka misao o begu, o zločinu čak - toliko je snažno dvojništvo čoveka i umetnikove kamere.

Okidač drame je upravo taj pogled uperen u objektiv za koji se pitamo da li je snebivljivi svedok ili prizvani saučesnik na odstojanju. Jer Delaland ništa ne prepušta slučaju, njegove bračne scene su napisane i dobro osmišljene, do najsporednijeg detalja (bicikl često pozvan na kasting nije sasvim bezazlen), ali nikad ne prelaze u  anegdotu ili pretvaranje.  Njegov lik malograđana zabrinutog ili patetičnog može da bude bilo ko, on nalazi svoje mesto u tim vrtovima dokolice, u tim prijatnim prostorijama fotografisanim aparatom sa velikom komorom, osvetljenim kao u američkim filmovima iz zlatnog doba šezdesetih. Pribegavajući jarkom osvetljenju koje garantuje čitljivost, besprekorni rad dozvoljava sebi ponekad fantaziju preštampavanjem, dopušta poneki mutni detalj.

Fotograf mislilac, blizak Ani i Bernaru Blum po maštanju, ali razboritijem, Djuanu Majkalsu po dobrodušnom podsmevanju, Delaland svojim delom ne želi da odaje priznanje umetnicima za koje tvrdi da ih ne poznaje, već sledi sopstveni put, kao da će slika koja će doći, uvek nova, biti dovoljna za njegovu sreću umetnika. Sve obimnije i potpunije umetničko delo, mnogo puta nagrađivano i predstavljano na takmičenjima amatera, trebalo bi uskoro da pronadje galeriju ili izdavačku kuću dovoljno smelu da usmeri jednu javnu karijeru, mada nam je još uvek teško da zamislimo Delalanda kako odbacuje sigurnost skrovišta svoje umetničke intime.

Erve le Gof