Iako živi u Beogradu, gde je dinamičan i urban način života svakodnevnica, u vremenu u kom je izgubljeno poverenje u prirodni red, temu za svoje stvaralaštvo Dimitrije Pecić pronalazi u sasvim suprotnoj sredini, u netaknutoj prirodi. Ovaj ciklus pejzaža začet je 2002. godine u umetničkoj koloniji u Sentandreji i od tada obale Dunava kod Sentandreje ne prestaju da podstiču umetnika da istražuje ovaj likovni fenomen.

Isti, tradicionalni, motiv se javlja izveden u različitim tehnikama, u crtežu, slici i grafici odnosno drvorezu tako da svi ovi radovi čine jednu tematsku celinu. Na prvi pogled prikazani su klasični pejzaži koji se ređaju u beskrajnom nizu, obale Dunava nad koje se natkrijulju krošnje. Ali voda, pesak i drveće su samo prizori koje umetnik dalje stilizuje, lišava ih svake narativnosti i svodi na simbole. Preko svoje vizije Dunava Dimitrije Pecić svetu otkriva nove lepote netaknutog praiskonskog mira. Slikanjem pejzaža umetnik reaguje na degradaciju životne sredine, koliko god se to činilo utopističkim pokušajem. Čovek se često meša u prirodne tokove, svesno ili nesvesno narušava prostor oko sebe ali dok još uvek postoje netaknute oaze umetnik podseća na njihov značaj i tako evocira aktuelne ekološke probleme.

Pejzaž u savremenom slikarstvu nije puko prenošenje predmetnosti, nego interpretacija ambijenta, individualna kod svakoga, u zavisnosti od temperamenta autora. Dimitrije Pecić polazi od predmetnog, viđenog pejzaža, sliku gradi posežući za najskromnijim likovnim izražajnim sredstvima – rasporedom linije i boje, postižući maksimalni izražajni dojam.

Priroda pruža izobilje simbola, a autor odabira one koji odgovaraju njegovom raspoloženju, u slučaju pejzaža Dimitrija Pecića raspoloženje koje preovlađuje je melanholija. Osećanje tuge, potištenosti i praznine formulišu slikanje Pecićevih pejzaža bez i najmanjeg nagoveštaja prisustva čoveka kao razmišljanje o ljudskoj sudbini.

Slavica Popov