Juna 1968. godine Joko Ono i Džon Lenon su u Konventriju zasadili dva žira za svetski mir. Namera im bila da u okružju konventrijske katedrale izraste hrast-živa skulptura oko kojeg je bila predviđena i kružna baštenska klupa. Taj jednostavni gest, međutim, poseduje kompleksnu mentalnu i konceptualnu podlogu: dvoje umetnika su zamislili da sadnjom dva žira simbolično usaglase Istok (koji svojim personalnmim, umetničkim habitusom i poreklom predstavlja Joko Ono) i Zapad (ovaploćenog u ličnosti i stvaralačkoj delatnosti Džona Lenona), koji su inače suprotstavljenih različitim senzibilitetima, kulturama, filozofijama, religijama, te socijalnim, ekonomskim i političkim karakteristikama i, u to vreme, čak hladnoratovskim konfrontacijama. Nažalost, ovaj njihov rad će veoma brzo biti uništen jer su ljubitelji Bitlsa izvadili žirove, uzeli tablu koja je obeležavala taj umetnički čin, a potom je Lenon zamolio svog vozača da odnese i kružnu belu baštensku klupu...



No, tom destrukcijom ova mala i naizgled neslavna epizoda jednog umetničkog projekta  nije okončana. Već tokom sledeće godine akcija "Acorns" (Žirevi) dobija svoj nastavak. Koncepcija je proširena. Umetnički par Ono-Lenon je svoj projekat proširio do univerzalnog značaja poslavši na adrese pedesetak svetskih lidera paketiće sa po dva žira, uz molbu da u svojim okruženjima zasade hrastove kao "žive skulpture" za svetski mir... Reifikacija njihove umetničke ideje se, te godine, potvrđivala uzvratnim protokolarnim pismima sa "izveštajima" o zasađenim žirovima, a svih ovih godina, posle 1969-te, rasli su hrastovi – žive skulpture na različitim stranama sveta. Dva žira su, u pozno leto 1969. godine, stigla na adresu predsednika tadašnje SFR Jugoslavije, i upravo od tada - raste i razvija se hrastovo drvo u dvorišnom arborijumu (bivše) rezidencije Josipa Broza Tita u Beogradu.

Svoju fluksusovski intoniranu umetnost Joko Ono je, krajem sedme decenije, povezala sa stvaralaštvom  Džona Lenona, sa njegovom "bitlsovskom" pop i rok muzikom, poezijom, mirovnjačkim aktivizmom. Pozne šezdesete u kojima se sve to dešava, izuzetno su uzbudljive, pune protesta i elana mladih u borbi za ljudska prava, mir u svetu, za nove vrednosti... Protestuje se protiv militarizma (Vijetnam), protiv snažnih etatističkih stega (studentske demonstracije širom sveta), protiv autoritarnog društvenog ustrojstva... Nosioci tih protesta pripadaju generaciji koja je svoje političke stavove izražavala kroz pripadnost subkulturnim manifestacijama. Popularna muzika, pogotovo rokenrol, jeste simbol mladih a Džon Lenon je, svakako, najuticajniji roker tog vremena. "Bitlsi ni u kom pogledu nisu važili za političku grupu. Ali je Lenon to preokrenuo 1967. godine kada je javno osudio rat u Vijetnamu, uprkos snažnom protivljenju tadašnjeg menadžera Brajana Epstajna. Od tada nadalje, više nije bilo povratka. Ma koliko da je Lenon odbacivao političke ideologije, on je pored svega ostao kruti protivnik autoriteta, podržavalac različitih pokrete za jednakost i pravdu. Ostao je, međutim, upamćen po svojim mirovnim naporima" (Bobi Maler).

* * *

U jednu od umetničkih akcija popularnog para uključen je i Josip Broz Tito, tadašnji predsednik SFRJ. Među svetskim liderima kojima su Joko Ono i Džon Lenon poslali dva žira sa molbom da zasade hrast - živu skulpturu, našla se i njegova adresa. U oktobru 1969. godine, žirevi su zasađeni u dvorištu rezidencije predsednika Republike, u Užičkoj ulici u Beogradu. U neposrednoj blizini nekadašnjeg Muzeja 25. maj (danas Muzej istorije Jugoslavije)  i čuvene Kuće cveća, postoji visoki četrdesetjednogodišnji hrast.

Tako je voljom slavnog umetničkog para predsednik Tito, sasvim nenadano, "učestvovao" u tokovima najaktuelnije umetnosti. Njegovi porivi su, verovatno, bili drugačije prirode. Pragmatični političar je "odobrio" sadnju hrasta - žive skulpture  u arborijumu rezidencijskog parka, prevashodno kao zagovornik mira i, kako se to tada kvalifikovalo: miroljubive koegzistencije...

No, da  li je Josip Broz bio "senzibiliziran" za ovakvu umetničku aktivnost? Odgovor može biti dvojak. Jer, njegovo "bavljenje umetnošću" – teorijsko i praktično - upravo tih istih šezdesetih godina prošlog stoleća, navodi na oprečne podatke i zaključke.

U svojoj novogodišnjoj poruci pred 1. januar 1963. godine, Tito je najavio svoje "nezadovoljstvo stanjem u našem kulturnom i moralno-političkom životu... naročito u književnosti i umetnosti uopšte" a već 24. januara, u govoru na Sedmom kongresu Narodne omladine Jugoslavije, izražava svoje shvatanje umetnosti: "Ja nisam protiv stvaralačkog traženja novog, recimo u slikarstvu, skulpturi i drugim umjetnostima, jer to je potrebno i dobro. Ali ja sam protiv toga da dajemo novac zajednice za neka takozvana modernistička djela koja nemaju nikakve veze sa umjetničkim stvaralaštvom, a kamoli sa našom stvarnošću...  Zar naša stvarnost ne pruža dovoljno bogat materijal za stvaralački umjetnički rad? A baš njoj najmanje posvećuje pažnje veliki deo mladih umjetnika. Beži se u apstrakciju, umjesto da se oblikuje naša stvarnost... Razumije se da tu ne može biti govora o nekakvoj administrativnoj intervenciji. Ipak, javnost ne bi smjela biti pasivna prema tim problemima".

Tito je još jednom, u svom čuvenom govoru u Splitu 1963. godine, ponovio slične kritičke stavove o savremenoj umetnosti. Ljubljanski teoretičar umetnosti Jure Mikuž razlog ovakvoj reakciji vidi i u sličnom govoru koji je, 1962. godine, imao Hruščov govoreći sovjetskim umetnicima, jer se radi o vremenu znatno poboljšanih rusko-jugoslovenskih političkih odnosa... Bilo kako bilo, Titova reakcija na modernizam bila je negativna, čak i kada se radilo o svojevrsnom "dobrom" sklopu odnosa umetnost-kultura-ideologija-politika, kako to vide istoričari i estetičari koji predlažu temine socijalistički modernizam i socijalistički estetizam za karakteristične pojavnosti u srpskoj i celokupnoj jugoslovenskoj umetnosti poznih pedesetih i ranih šezdesetih godina...

U istoj deceniji Tito se i "praktično" predstavio kao "umetnik". Naime, njegova pasija prema fotografiji je bila primetna. Često je viđen (i snimljen) sa fotoaparatom, pri snimateljskim aktivnostima. To je podstaklo članove Foto savez Jugoslavije: načinjen je izbor iz Titovog fotografskog opusa te su mu priređene dve samostalne izložbe tokom 1962. godine u Mariboru i 1963. godine u Sarajevu... Radi se o tipično amaterskim fotografijama na kojima je, sasvim moguće, prepoznati talenat čoveka koji je shvatio osnovne medijske obrise te je vidljivo njegovo nastojanje da ostvari izraz kojim objedinjuje realističko-dokumentarističke i estetske značajke fotografske slike. U nešto poznije nastalim polarioidima Tito slično reaguje, ali je primetna jedan intimniji i subjektivistički pristup motivu... Naravno, valja zaključiti da  Titovu fotografsko stvaralaštvo, ma koliko obimno bilo, nikako  ne treba razmatrati kao seriozni umetnički opus. No, iako je sve ostvareno na nivou ljubiteljskog bavljenja fotografijom, ostaje činjenica da se nekoliko njegovih fotografija nalaze evidentiranih u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, što svakako zavređuje pažnju, pa makar se radilo o svojevrsnom kuriozitetu...

Sava Stepanov