U jednom trenutku, u zbirci pripovedaka "Život posle Boga" junak Daglasa Koplenda prmećuje: "Bilo je umirujuće videti mnoštvo ptica u letu – videti sve te stvari koje u našem svetu mogu da lete." Obuzet "stvarima koje lete" nešto kasnije će, strepeći zbog vesti o smrti Supermena, dodati: "Oduvek mi se dopadala ideja da u svetu postoji neka osoba koja ne čini rđave stvari. I da postoji u svetu neka osoba koja je u stanju da leti." Preklapanje fikcije i stvarnosti, izmišljenog i mogućeg, sećanja i životne realnosti, uspomena i trenutka koji upravo proživljavamo, nalik na tanano preplitanje ova dva pola našeg življenja prisutno u Koplendovom pripovedanju, može se zapaziti i u vizelnom univerzumu Snežane Petrović. Osnovni elementi tog univerzuma nose u sebi čvrsto utemeljene autobiografske komponente koji na vizuelnom planu dobijaju dvojaku, na prvi pogled kontadiktornu ulogu: s jedne strane predstavljaju univerzalno ambijentalno okruženje koje se ritmički multiplikuje iz prizora u prizor, koje tek nadogradnjom dobija na različitosti. Fragmentirane, ove komponente postaju deo slagalice koje menjaju pozicije, pa samim tim i narativne vrednosti i postaju ključni činilac diversiteta. Većina ovih vizuelnih autobiogafskih isečaka vezana je za realne događaje "iz prošlog života", iz sećanja detinjstva, različitih životnih okolnosti i iskustava: konjiće sa cirkuskog ringišpila, drvene lutke čiji se udovi pokreću povlačenjem konaca, biciklovi, leteći baloni, ptice, ribe, brodovi, kišobani, mreže za leptire.

Neprekidno se osvrćući u prošlost, Snežana Petrović ipak izbegava da se povede za nostalgičnim prikazivanjem ovog akcesorijuma koji nalazi u sopstvenom iksustvu.  U nastojanju da uspostavi distancu, štaviše da se ozbiljno pozabavi ulogom koju je samoj sebi nametunla, da autorski oblikuje proživljeno, ona izmiče iz sveta uspomena i snova, krečući se putem kreiranja nove, složenije realnosti, koja egzistira na samoj granici mogućeg, ali sa poznatim elementima projektuje prizore nove životne istine u kojoj autorka svesno otkriva identifikaciju sa sadašnjim trenutkom. Podstaknuta slikom gnezda, ona stvara intimističke prizore zatvorenog, bezbednog sveta koji lebdi visoko iznad tla, ali ipak ne sasvim odvojen jer ga tanano korenje vezuje za današnjicu, prvu dekadu dvadesetprvog veka u kojoj se čoveku sva blaga sveta pružaju kao na dlanu, osim blanšarovske sigurnosti doma-školjke. Taj dom-školjka namenjen "svim stvarima koje mogu da lete" Snežana Petrović je prikazala u obliku malih bajkolikih nastambi-modula bezbedno ušuškanih u gnezdu uzdignutom na visinama, do kojih samo letilice mogu da dosegnu. Opet je na delu kombinovanje stvarnog i mogućeg: leteći balon kao simbol pogleda odozgo, projekcije iskonske želje čoveka da se vine u vazduh, pobedi prirodu i istovremeno sagleda delo ljudskih ruku iz jedne sasvim nove vizure. Sa druge strane, to delo, gradić/gnezdo može se posmatrati iz zemaljskog rakursa, čime se menjaju njegove simboličke vrednosti. I mada se u takvom gnezdu mogu se naći različiti predmeti, brod, bicikl, lutke, luftbaloni, ribe, dečje lopte, košarkaške mreže, ono nije samo mesto zadovoljstva i igre, bezbrižnog života bez svake odgovornosti; okruženo snažnim cevima, poput vena u telu, ono predstavlja i mesto u kojem su koncentrisana mnoga civilizacijska dostignuća, gde život pulsira zahvaljujući neprekidnom cirkulisanju energije omogućenom otkrićima velikih mislilaca prošlosti. O tome govore i zabeleške i ovlaš naneseni crteži , razbacani na marginama oko osnovnog motiva, kao neka vrsta omaža idejama velikih prethodnika čije se umetničko stvaralaštvo neprekidno preplitalo sa konstruktorskim idejama, preispitivanjima prirodnih zakona i kreiranjem ljudske budućnosti. Takve intervencije ukazuju na kreativni nemir i neprekidno traganje za novim i sve složenijim vidovima naracije koji se zapažaju u delu Snežane Petrović.

Prefinjena gradacija značenja koju ona uspostavlja između motiva koji se repliciraju i onih koji se javljaju kao ekskluzivno objašnjenje, moguća je zahvaljujući umetničkom mediju za koji se autorka opredelila: među mnoštvom grafičkih tehnka ona je odabrala mecotintu, postupak složen koliko i motiv koji treba da se realizuje na ploči. Pored baršunastog tonaliteta bojenog sloja i širokog dijapazona tonova i prelaza koji omogućavaju prefinjenu modelaciju oblika, Snežana Petrović je rezultate mehaničke obrade ploče iskoristila kao jedan od elemenata značenja; namerno insistirajući na šrafurama po obodima oblika ona povremeno čvrste granice prostornih celina čini propustljivim i promenljivim i u isto vreme ih ističe kao suprotnost minuciozno oblikovanim kvazi realnim oblicima. Koristeći mogućnost variranja u okvirima procesa obrade grafičke ploče autorka zapravo zadire u konvencije same tehnike mecotinte. Preispitivanje i dijalog sa suštinom tehnološkog procesa obrade grafičkih ploča kojem autorka pribegava, nemnovno otvaraju još jedan diskurs: čitanje narativnih elemenata u grafikama Snežane Petrović koje će napraviti otklon od njenih očiglednih predstavljačkih namera i sistema znakova i simbola koje je izvorno ustanovila. "Zamišljam zemlju sa okruženu isparenjima tako da podseća na veličanstveno živo biće koje neprekidno udiše i izdiše", zabeležio je Johan Volfgang von Gete u "Razgovorima s Ekermanom" pre gotovo dve stotine godina. Primenjena na prizore sa grafičkih otisaka Snežane Petrović, ova opaska svrstava njene vizuelne sisteme pod okrilje hermetičke tradicije koja planete posmatra kao neku vrstu živih bića koja pulsiraju, u unutrašnjosti premrežena venama ispunjenim lavom koja izvire iz samog središta i vodotokovima koji cirkulišu od mora ka planinama, ponirući ponovo u dubine i vraćajući se kroz reke prema morima. Na sličan način, Snežana Petrović svoje male urbane celine/gnezda prikazuje kao žive organske celine u kojima se neprekidno odvija cirkulisanje i izmena vitalne energije.

Alhemičarsku veštinu pretvaranja materije iz jednog oblika u drugi autorka zamenjuje menjanjem značenja pojedinim predmetima o kojima je već bilo reči; izmenjena značenja dobijaju pre svega smeštanjem u za njih novo i neuobičajeno okruženje i novi poredak stvari. Organskoj celini koju na taj način uspostavlja, nedostaje samo jedno: prisustvo živih bića. Njih zamenjuju već pominjani predmeti, ali poetiku odsustva i metafizičku komponentu u većoj meri potencira i gustina koncentracije objekata u okviru centralnog motiva na grafičkim listovima. Naglašenu potrebu da ih harominuzuje u skladnu celinu, da ih poveže u jedinstven sistem, ona iskazuje krvotokom cevi i isprepletaog korenja, a činjenicu da sklad može biti samo proizvod nekog višeg poretka sugeriše uvodeći motiv merdevina – pomagala koje doseže samo do odeđenog, dopuštenog nivoa. U svetlu tog tumačenja, sam osnovni motiv urbane celine/gnezda pretvara se u parafrazu drveta saznanja, filozofskog drveta sa kojeg plodove beru samo odabrani. Nečitki i crteži na marginama grafičke ploče pružaju dokaz više o arhaičnoj složenosti i hermetičnosti vizuelnog sistema koji u prvom trenutku deluje tako savremeno,  prepoznatljivo i otvoreno. Hermetički princip u definisanju značenja u krajnjoj instanci nudi još jedno opravdanje za odabir tehnološkog postupka obrade grafičke ploče, koji teče od svetlog ka tamnom, a u pojedinim fazama postojanja, ne bez razloga, nosi i ime "maniera nera", ili "art noar". Tehnika koja je stekla popularnost zato što je omogućila gotovu fotografsku vernost predstavljanja, u izvedbi Snežane Petrović postaje sredstvo parafraze realnog, a sasvim je očigledno, i više nego jednog čitanja i tumačenja autorkine predstave realnosti.

dr Jasna Jovanov