Zašto su nam okrenule leđa, tojest korice? Ako se to shvati kao postavljanje zida između literature i njenog čitaoca, onda bi se umetnikov gest mogao protumačiti kao govor u prazno, ne-slušanje, odsustvo komunikacije, zatvorenost, nemogućnost da se vidi, čuje, oseti, dela. Ako se ostane s ove strane, ispred zida, onda bi sklop ovih slika-objekata u monumentalnoj (piramidalnoj?) figuraciji bio dovoljan za opominjući utisak da je reč o rekvijemu nekadašnje kulturne tekovine.

Ono što je mnogo važnije od potencijala aktuelnog tumačenja, skriveno je u poetskom tonu Vuksanovićeve zamisli. U njemu, slika provocira da se uđe u svet mašte, a slikar talog nagomilava kao zamku za sastojak drugog koji izaziva kristalizaciju. Korice su graničnici i naličja zarobljenih tabaka štampane hartije. Štitovi, krila... Hrbati su im crni i crveni, ponekad plavi i narandžasti poput plodova kojima se po boji i ukus da naslutiti.

Očigledno da je kao i u prethodnim serijama radova ("Ravnica istine", "Potpisna mapa", "Faksimili nemuštog"), Vuksanović u pogledu gledaoca mnogo zainteresovaniji za interakciju, nego interpretaciju. Nanosi boja, najrazličitijih materijala, struktura koja je u seriji "Knjiga" izletela napolje iz slike, traže da se dotaknu, da se iskuse. Zavode.

Korak dalje ka ne-slici, ili korak bliže ka susednom opusu, autor izlaže svoje “slepe ramove”, poleđine slika. Ta fasciniranost onim iza kao da govori da je s ovim ispred već gotovo, završeno. Iscrpljen je, zagušen svet boja, oblika. Prisutni su samo obrisi i nepokorno čvrsti i jasni materijalni okviri egzistencije – drveni ramovi i "mrlje", tragovi čoveka na njima. Možda jednog dana ovo budu naši altamirski zapisi.

Mimo toga, ili kako Danilo Vuksanović za svoje radove voli da kaže da nastaju - u mimohodu, na izložbi “Future Case” autor će apstraktnu poetiku nadograditi i otključati radovima “Beleške” i “Zastava”. U njima se krije alfabet razumevanja i likovnog, odnosno estetskog uživanja i uživljavanja. On je najočitiji kada Vuksanović demistifikuje vlastiti rad izlažući intimne i profesionalne beleške sa papirića, svedočeći da su i skice njegovih slika - rukopisi. Oni se kasnije prenose na radove. Tako svet umetnika postaje svet njegove umetnosti, a izložba zaokružena i dopunjujuća.

"Novac je moja zastava", reklo bi se danas. Vuksanovićeva zastava, iako izdaleka podseća na crveno-plavo-belu trobojku, sačinjena je od beba, skica i nacrta, planova za budućnost, za uraditi. Time ona postaje nadnacionalna, lična i kao takva – jedino i bitna. Neapstraktna. Nepodeljena, čak i kad je čine tri zasebne celine, tri slike, od kojih se u plavoj sredini žute zvezdice-sestrice, (skoro) sve na broju.

Triptih "Zastava" je prvobitno nosio naziv "Budućnost". Sada je to ime predao izložbi, koje prevedeno na engleski ironično označava bezlično vreme jednolično umreženih kodova.

Da budućnost ne dolazi niotkuda zna i mladi umetnik Danilo Vuksanović. Naslov "Zastava" identičan je onom Džaspera Džonsa, čiji je rad "The Flag" iz sredine pedesetih godina prošlog veka promenio modernu umetnost i predvideo masovnu potrošnju i reciklažu svakojakih univerzalno poznatih simbola. I više od naslova, slični su i temperament, osećajnost. Zato se srpska trobojka nekada zvana "Budućnost" može nazvati omažem američkom slikaru. A nastavljajući sa istraživanjem polja simbola i teksture, Danilo Vuksanović u dijalogu sa vlastitim vremenom i nasleđem, kreira specifično individualizovane objekte-slike koje zgusnutošću svoga jezika transcendiraju stvarnost i svakodnevne potrebe njenih korisnika. Izložba "Future Case" kroz svoju načelnu "okrenutost leđima" zapravo otvara pogled u onostranost, nudi (poslednju) vezu sa onim što usisavaju zidovi koji u novomedijskoj realnosti izgledaju kao da ne postoje.

Igor Burić