Iako je slikarstvo često neposredni svedok vremena, dokaz da savremena satira može da bude transponovana u arhaično jeste umetnost izuzetno produktivnog beogradskog stvaraoca Slavka Krunića. U njegovom stilski ujednačenom, desetogodišnjem opusu, nostalgija čoveka današnjice za izgubljenim vremenom oživljena je kroz narativne portrete, uglavnom zamišljenih ličnosti.

Ovaj mladi slikar, poklonik umetnosti starih majstora, s lakoćom je savladao ikonografiju tajanstvenih, usamljenih portreta osvetljenih lica. Kontrastna pozadina - pejsažna ili arhitektonska - otkriva nam sklonost autora ka renesansnoj simbolici slikanja zatvorenih prozora i vodenih i zelenih prostranstava, koja su vešto sintetizovana sa naslikanim ličnostima.

U tim naizgled jednostavnim scenografijama minucioznog crteža i smirenog kolorita, protagonisti su muškarci i žene različitih životnih doba. Uvek odmerene gestualnosti, a krupnih, "vizantijskih" očiju, u direktnoj su komunikaciji s posmatračem.

U poslednjem ciklusu Krunićevih slika direktna veza s posmatračem su (i) šaljivi naslovi radova, koji razotkrivaju izrazito individualne ličnosti, zarobljene u zaustavljenom vremenu.

Maja Živanović
likovni kritičar

Slavko Krunić (Beograd, 1974) Diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Radomira Reljica. Magistarske studije završio na istom fakultetu u klasi profesora Anđelke Bojović. Izlagao je na petnaest samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Kopenhagen, Ljubljana , Pariz, Beograd) i na više grupnih izložbi.