Novi Sad, posmatrano ne samo sa aspekta umetnika likovnih umetnosti, jeste grad koji se voli i kojem se posvećuje velika pažnja. Ne mali broj umetnika posvetio je priličan broj dela iz svog opusa gradu Novom Sadu. Kvalitet tih dela je, razumljivo, raznolik. Ono što jeste intrigantno to je da malo koji grad ima umetnika čije je aktuelno likovno delo, skoro u potunom smislu, posvećeno samom gradu. To jest da se čitav identitet autorovog umetničkog delovanja u domenu slikarstva, pa i konkretnog umetničkog postojanja, vezuje za samu urbanu sredinu u kojoj fizički postoji i njenu arhitektoniku.

Pitanje ili problematika posvećenja jednoj konkretnoj arhitektonskoj tematici nije nepoznata istoriji umetnosti. Međutim, ono što je zanimljivo, to je istrajnost tog posvećenja. Jovan Bob toliko istrajno slika grad Novi Sad da je uspeo da se identifikuje sa samim gradom. Možda će nekome ova tvrdnja da izgleda smelo, ali to je naprosto tako. Slobodno možemo da kažemo da je angažman ovog likovnog umetnika vrlo jedinstven u tom posvećenju.

Pogledi ukupnog nasleđa savremene likovne umetnosti na motive u oblasti arhitektonike vrlo su različiti. Jovan Bob uporno insistira na jednom specifičnom viđenju te oblasti. Ta specifičnost se ogleda, u svojoj suštini, na primeni klasičnog likovnog postupka i tehnologija kao primarnog oblika delovanja.

Jovan Bob je, imajući privilegiju da te kompoziciju Novog Sada posmatra i iz svog ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi, uspeo da shvati suštinu grada i karakterističnih urbanih oblika ravnice koji se sastoji od dugih horizontala i akcentnih vertikala. Njegove slike ne predstavljaju prostu kopiju sadržaja. Primetna je snažna težnja ka prevrednovanju postojećih likovno-arhitektonskih oblika i insistiranje na transkripciji ka gotskogj kompoziciji. Upravo insistiranje na toj izduženosti, na pojačanju vertikala u odnosu na samu prirodu motiva, donosti unikatnost njegovog likovnog postojanja.

Luka Salapura