---

Ono što posebno karakteriše 3. jugoslovenski likovni bijenale mladih, koji se ove godine dogodio pod nazivom "Objava broja 46486800", jesu nekoliko momenata: produkcija i kvalitetna postavka izložbe te korišćenje tehnologije na jedan mnogo kvalitetniji i funkcionalniji način prema samom umetničkom delu, pojava jedne nove umetničke asocijacije iz Novog Sada pod nazivom "p.RT (Radišić/Trkulja)" čiji je multimedijalni rad na Bijenalu (izveden je u staroj Pčelarskoj banci na Gradskom trgu) pobrao neskrivene komplimente pa i oduševljenja i uglavnom usklađeno mišljenje publike i komisije za izbor rada za dodelu Gran Prix nagrade Bijenala. Naime radi se o instalaciji Barbare Vasić koja je postavljena po najvećoj dijagonali centralne izložbene sale, a sastoji se od niza uskih traka paus papira razapetih između plafona i poda tako da se prilikom prolaza između njih javlja jedno spiritualno šuštanje. Osim toga, novost je da prateća izložba u "Apoteci na stepenicama" po prvi put nije nadjačala celokupno Bijenale što možemo da zahvalimo njenom autoru, Marini Martić.

Namera 3. jugoslovenskog likovnog bijenala mladih, kako je dato u pratećem informativnom materijalu, jeste da pokuša da "predstavi novu/najmlađu generaciju dominirajućih umetnika koja deluje odvojeno i nezavisno od vladajućih ili dominirajućih tokova savremene umetnosti i nije uključena ni u jedan aktuelni umetničko - kritičarski mainstream. Tako, ovogodišnje Bijenale želi da izložbu vrati njenoj prvobitnoj svrsi: da predstavi, kroz reprezentativne radove, najmlađu umetničku scenu, bez drastičnih kritičarsko - konceptualnih rezova".

Prethodni citat je koliko zahtevan toliko i čudan u svojim mnogobrojnim kontradiktornostima. Kako delovati odvojeno i nezavisno od "vladajućih i dominirajućih tokova savremene umetnosti" kada, posle Moderne i protutnjale postmoderne skoro da je sve rečeno u domenu materijalnog izražavanja u umetnosti i koji su to tokovi koje treba izbeći ili izostaviti pri selekcioniranju? Čini se da je selekcioni filter postavljen pomalo napamet iako se među predstavljenim autorima i delima nalaze i kvalitetne situacije ("Prolaz" Barbare Vasić, na primer ili rad grupe "p.RT"). S druge strane, naročito kada se zna da je izbor umetnika napravljen putem pozivnog, znači unapred selekcioniranog konkursa, na koji je bilo pozvano oko 70 umetnika, od kojih je odabrano 45, a izlaže 43, zar i taj postupak nije vrlo konkretan i aktuelan "kritičarski mainstream" i svojevrstan drastičan kritičarsko - konceptni rez? Svaki izbor, pa i ovaj, je vrlo lična stvar selektora ili selekcione komisije i od toga ne treba bežati glavom u pesak konceptinim objašnjenjima, već se treba truditi da se što kvalitenije primeni ono što razlikuje jednu selekciju od druge odnosno pokazati široko poznavanje likovne scene i poseban dar za odabir reprezentativnih dela.

Pozitivna namera da se ukaže ne samo na "pluralizam umetničke scene s kraja devedesetih, već i na sveukupno preispitivanje zatečene, etablirane kulture i oslobođen i otvoren pristup prema sveukupnom nasleđu istorije umetnosti i njene tradicije" nikako se nije mogao, a ni smeo podvesti, kao selektorski postupak, na "stilske vežbe". Uostalom, direktna posledica takvog pristupa jeste da dela mnogih predstavljenih umetnika i jesu jedino stilske vežbe ili replike već viđenog u istoriji moderne umetnosti. Može da se razume da umetnici u Jugoslaviji nemaju dovoljno informacija o zbivanjima u svetu umetnosti tokom poslednjih deset godina, ali selekciona komisija i umetnički direktor ovogodišnjeg Bijenala moraju da poseduju te informacije. Njihova izjava da "selektorski postupak može podsetiti na stilske vežbe" teško da će pomoći da se izbor prihvati kao svestan i odgovoran čin prema umetnicima koji će, u svojoj kasnijoj karijeri, doći do iste "pozitivne namere" nekih drugih mladih umetnika, istoričara umetnosti i kritičara i biti suočeni sa istim takvim preispitivanjem onoga što su do tada stvorili i što je neminovno postalo i kulturno nasleđe i tradicija istorije umetnosti. Isključivost, to bar svi najbolje znamo, nije dovela ničemu dobrom te o tome svakako treba voditi računa. Sudeći prema postavkama performansa mlade umetnice Marije Mandić, izvedenog i posebno promovisanog na samom otvaranju Bijenala, neke lekcije čak ni u umetnosti još nisu naučene.

Luka Salapura



Ako smo prvom Jugoslovenskom bijenalu mladih u Vršcu 1994. zamerali unapred zadato stilsko usmerenje izabranih autora, ako je drugi 1996. prikazao širu lepezu likovnih poetika mladih stvaralaca, ali bez očekivanih inovacija, ovaj treći Bijenale, upravo otvoren u vršačkoj "Konkordiji" i bivšoj Pčelarskoj banci, takođe ne daje pravu sliku stvaralaštva mladih širom naše zemlje. Lansiran pod pompeznim i obećavajućim nazivom "Objava broja 46486800", što predstavlja broj sekundi preostao od trenutka otvaranja izložbe do kraja milenijuma, čime se sugerisao prikaz mlade umetničke scene Jugoslavije na ovoj istorijskoj prekretnici, Bijenale je umesto toga doneo dosta uzak izbor autora koje su selektori pozvali na "konkurs". Od 70 pozvanih primljena su 43 autora, od kojih su tridesetoro iz Beograda, a medju ostalima mnogi studiraju u našoj prestonici, tako da su i njihova dela beogradske provinijencije. Nije ni čudo kada je umetnička direktorka Bijenala Lidija Merenik, beogradska istoričarka umetnosti, kao selektore angažovala troje, takodje beogradskih (sasvim mladih) kolega. Dakle, i sam naziv "jugoslovenski" je problematičan. Da je uzet po koji selektor iz Novoga Sada i Podgorice slika bi sigurno bila verodostojnija.

Druga mana većine eksponata je neinventivnost i neoriginalnost kretaivnih rešenja. Naime mnoga deluju kao već mnogo puta viđena. Možda mladi autori nisu krivi što ne znaju šta se dešavalo šezdesetih i sedamdesetih godina u svetskoj umetnosti, u vreme kada su rođeni, i što o tome nisu mogli potpunije da se obaveste zboj dugogodišnje izolacije naše zemlje, ali mladim istoričarima umetnosti u ulozi selektora ovakva neinformisanost ne može se oprostiti. Ovako, u svim izloženim slikama, ponekim instalacijama i video radovima ponavljaju se rešenja stotinama puta viđena na svetskim i domaćim smotrama umetnosti, i to bi moglo da zabrinjava, ukoliko bi bilo pravi odraz, a nije, stanja stvaralaštva mladih. I sam "Gran pri" Bijenala odražava tu iskrivljenu sliku. Dobila ga je Barbara Vasić za dugački niz belih papira okačenih sa plafona u dva reda, između kojih publika prolazi. Ovakvih radova ambijentalnog tipa mogli smo bezbroj puta videti u bližoj prošlosti.

Ipak, beš zbog nedostatka inventivnosti, treba istaći one autore i dela koji su na tragu novoga vremena, što je u prirodi mladih ljudi. Na primer, za razliku od prošlih vršačkih Bijenala, video radovi su dobro i osmišljeno uradjeni i tehnički prezentovani. Na samom stepeništu "Konkordije" nas dočekuje poetski i jednostavan rad "Umij me i biću belji od snega" Vesne Vesić, sa suzama koje klize niz lice u prvom planu, projektovan na zid putem video-bima. Složenija je postavka Tatjane Vujinović "Perfektna frekvencija" gde imamo zvučnu instalaciju na zidu i dve simultane video projekcije. Na zidovima su popstavljene ozvučene crne krpe, iz kojih čujemo zvuke različitih frekvencija, ispisanih pod njma na zidu, a na projekcijama vidimo pranje tih istih krpa. Ovo je jedan od najboljih, ako ne i najbolji rad Bijenala. Konkuriše mu samo zvučni ambijent Umetničke asocijacije "p.RT (Radišić/Trkulja)" gde u mračnoj komori opkružen brojnim rotirajućim svetlosnim tačkama i slušajući monotoni glas naučnika o molekulima DNK, gledalac ima hipnotički doživljaj.

U svoju video projekciju rada "Arahna" sa brojnim etno motivima, Vesna Tokin vešto ubacuje lik gledaoca uhvaćen kamerom, postižući interesantan efekat. Još jedan od zrelih i kompleksnih multimedijalnih radova je ozvučena slajd projekcija Tatjane Orbović "Supernova urgent star", sa tri projektora na tri različite podloge, gde se autorka poigrava erotskim sadržajima.

Prateća izložba Bijenala u Apoteci na stepenicama pod naslovom "Stendalov sindrom", u kojoj učestvuju Ivan Ilić iz Beograda i Serž Komt iz Pariza, nije u potpunosti realizovana, zbog tehničkih problema sa Komtovom video-projekcijom (slika je preuzeta preko Interneta), a Ilić je u svom poznatom tehno-art stilu na dva naspramna zida ispisao tekstove obrnutim slovima, tako da se čitaju u ogledalima.

Nadamo se da će vršački Bijenale mladih, ambiciozno koncipirana i tehnički dobro osposobljena manifestacija, ubuduće staviti pred svoje selektore ozbiljnije, sveobuhvatnije i dublje zahteve nego ovoga puta, jer umetnost mladih Jugosalavije i nije tako naivna stvar - to je budućnost naše umetnosti.

Andrej Tišma

---

Spisak umetnika koji izlažu na 3. jugoslovenskom likovnom bijenalu mladih:

Vladimir Antonović (1974, Beograd), Ana Cerović (1974, Beograd), Zoran Cvetković (1972, Kać - Strip), Biljana Đurđević (1973, Beograd), Despina Četnik (1975, Beograd), Martin Erdeš (1968, Beograd), Darko Gajić (1971, Pančevo), Ivan Grubanov (1976, Crepaja - strip), Ivana Kličković (1973, Zrenjanin), Žolt Kovač (1975, Beograd), Neda Kovinić (1975, Beograd), Aleksandar Maćašev (1071, Bečej), Branka Mandić (1973, Beograd), Marija Mandić (1973, Beograd - performans), Marina Milojević (1970, Kruševac), Bojan Mitrović (1971, Beograd), Boris Mladenović (1975, Beograd), Miron Mutaović (1973, Beograd), Tatjana Orbović (1974, Beograd), Dr Vladimir Trajković za p.RT (Umetnička asocijacija Radišić/Trkulja, Novi Sad), Olivera Parlić (1971, Beograd), Sanja Perišić (1964, Podgorica), Nikola Pešić (1973, Beograd), Ivona Pleskonja (1974, Beograd), Ivana Popov (1976, Beograd), Nikola Lucati Radić (1971, Beograd), Radionica 301 (Arhitektonski fakultet u Beogradu - prezentacija radova), Ivana Rakidžić (1973, Pančevo), Vahida Ramujkić (1973, Beograd), Aleksandra Ristanović (1972, Beograd), Đula Šanta (1974, Novi Sad), Nikola Savić (1973, Beograd), Ljubica Sunčica Škornički (1969, Beograd), Svetlana Spasić Glid (1967, Beograd), Miloš Stanković (1974, Novi Sad - strip), Nataša Teofilović (1968, Pančevo), Vesna Tokin (1969, Vršac), Barbara Vasić (1970, Beograd), Lana Vasiljević (1973, Beograd), Vesna Vesić (1975, Beograd), Violeta Vojvodić (1971, Zrenjanin), Tatjana Vujinović (1973, Beograd), Nataša Vukoičić (1974, Novi Sad/Beograd).

Fotografije: Vladimir Červenka