Danas, apstraktna slika ili apstraktni prikaz bilo koje medijske vokacije jesu ograničeni sami za sebe, izdvojeni naspram deskriptivnih i ubeđivačkih tendencija savremenog društva koje je postavljeno tako da zanemaruje personalitet. Ipak, apstraktnost uzaslonjena na snagu svoga bića stoji nasuprot fleš-vizuelne ideologije koja pruža uvek svršenu stvar, unapred razgolićenu i serviranu. U borbi apstrAktivnosti na njenom sada već višedecenijskom putu kroz umetnost dvadesetog veka učestvovao je i Giga Đuragić.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka tu avanturu je započeo, da bi joj se vraćao po osećaju do današnjeg dana. Sada, kada sabira svoja dela da ih prikaže u ogledalu vremena, nakon četiri decenije rada, Giga Đuragić islikava apstraktno-asocijativne slike i tako brani stabilnost individualiteta, uprkos.

Posle istraživanja u sedamdesetim godinama prošlog veka u poljima apstraktnih ritmova, koristeći razne materijale (kanape, mreže, grane i sl.) u enformelističkom zanosu, Đuragić je postavio svoj pogled na bespredmetno u slikarstvu. Prateći tadašnja gibanja u savremenim tokovima umetnosti, on istražuje u epoksi smolama, lakovima, pepelu, koristeći čak i plamen. Kombinacije ovih materijala davale su zanimljive fakture, drugačije bojene pasaže, igru sjajnog i mat efekta, kao i strukturu reljefa u kontrastu sa ravnom površinom. I danas njegove slike poseduju isto bogatstvo, punoću likovnog izraza i spontanost u krajnjem efektu realizacije. Naime, slike koje možete videti predstavljaju esencijalnu vrstu rekapitulacije ispitivanja u materijalnom i vizuelnom istraživanju. Jednom naslovljene ove slike, od strane Bele Durancija, nisu imale tekstualnu pratnju i objašnjenje. Izgleda da je došlo vreme da slike "Crveni utorak u Parizu" i ostale nanovo zažive u izlagačkom nastupanju Gige Đuragića, u novosadskim uslovima, obnovljene u početnoj zamisli.

Takođe, opus Gige Đuragića moguće je okarekterisati kao slikarstvo kontrolisane akcije, u kome se prepliću slojevi nanosa svakojake vrste. U ovim delima kompozicija je često presečena horizontalnim ili vertikalnim potezima boje koja curi i igra poput nerva. Ove izuvijanosti unose u sliku elemenat spontanosti. Unutar tih usmerenih snopova linija povremeno izbija energetski skok što radovima pridodaje dinamičnost. Katkad se te vertikale završavaju naznačenim potezom guste boje na rubovima dominantne plohe, crne ili oranž. Zapravo, ovi odsečci paralelne realnosti kreću se od staloženih površina do uzburkanih dejstava kolorističkih intenziteta. Naravno, ako bi tražili polazište za ovo slikarstvo zaustavili bi naše vizuelno pamćenje i kod dela Miće Popovića ili Fila Filipovića. Bilo kako bilo, uz tvrdnje Voringera da je umetničko delo samostalni deo prirode, autonomni organizam, odvajamo njegov otklon spram tehnološko-stresne ekspanzije, svega veštačkog i površnog. Na osnovu iskustva koje je umetnik stekao slikajući zemlju pod sobom i ispred sebe, crnicu masnu i vlažnu, zaključujemo da je apstrakcija Gige Đuragića zasnovana na humusnom osnovu podneblja sa kojeg je potekao. Radi se o Vojvodini, o Šajkaškoj, staroj srpskoj odstupnici.

Uosećavanje je izgradilo delikatan senzibilitet kod ovog slikara trenutka i analitičnosti, istovremeno. Nasuprot ovih posmatranja, kada izuzmemo teorijske i druge konotacije o Đuragićevom slikarskom delovanju, na pamet mi pada uvijeno u čvor, žalosno dudovo drvo u dvorištu koviljske kuće Đuragića, delo ruku njegovog oca Stevana. Na srodan način i Giga Đuragić Dile oneobičava prirodu oko sebe, prilagođava je svom temperamentu, slikajući.

mr Danilo Vuksanović