Danas, kada je vizuelnim umetnostima u kontekstu likovnih umetnosti teško, kada su mnogi likovni umetnici zbunjeni širinom polja i sloboda u kojima su se (neki ne svojom voljom) iznenada zatekli, kada se na prostoru terminoloških rasprava osećamo kao da smo u, suštinski i egzistencijalno, važnom sporu - obraćanje crtežu, koji je ona prvobitna i osnovna supstanca svake vizuelne ekspresije, deluje okrepljujuće. Bilo da je prisutan u formi skice ili gotovog i amostalnog rada, crtež uvek čuva svežinu zamisli, ideje i najkraćeg puta ka izvornoj emociji sa kojom umetnik ulazi u stvaralačku avanturu, a veština u njegovom izvođenju pokazatelj je onog prirodnog i prirođenog dara i autentičnog umetnikovog rukopisa.

Postoje i stvaraju umetnici koji, čak i kada se u svom stvaralačkom procesu upuštaju u najrazličitije medije, ostaju odani pre svega ekspresiji crteža i njenim minimalnim, a delikatnim elementima i vrednostima. Jedan od takvih umetnika je i Svetlana Jevtić. Akademiju lepih umetnosti je završila u Parizu, u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Ono što, bar na prvi pogled, duguje školi i profesoru jeste posvećenost crtežu kao samostalnoj disciplini i ovladavanje velikom veštinom i zavidnim zanatskim umećem. A možda se posvećenost i ljubav ne mogu pripisati bilo čijem uticaju. Ta se bliskost prepoznaje u samoći, tokom stvaranja.

Svetlana Jevtić je slikar crteža. Često je boja, kao sredsvo izraza u likovnoj umetnosti, pripisivana odrazu emocionalnog sloja ličnosti umetnika, dok je crtež tretiran kao racionalna komponenta što učvršćuje arhitekturu slike, vezujući se tako za misaoni tok stvaraoca. U njenim radovima ova stereotipija ne opstaje. Akordi valerskih odnosa njenih kompozicija imaju izražajno bogatsvo potpunog kolorističkog spektra. Za nju je crtež samostalno i samodovoljno polje, na kojem se može izneti ne samo stav umetnika, već je on u celosti odraz najosetljivijih emotivnih stanja i raspoloženja.

Ljubiša Simović,
istoričar umetnosti