Smiljana Hadžić je renomirana umetnica aktivno prisutna na polju likovne umetnosti još od njene prve samostalne izložbe, sada daleke 1972. Kao izuzetno radoznala i kreativna osoba bavi se crtežom, akvarelom, grafikom, tapiserijom i, u novije vreme, sve više fotografijom. Imali smo prilike da njene radove vidimo na mnogobrojnim samostalnim i grupnim izložbama i uvek primetimo da se izdvajaju po neobičnosti i originalnosti.

Treba naglasiti da je u stvaralaštvu ove umetnice žiža interesovanja i kreativnog čina usmerena na slikarsku materiju i naročito njenu strukturu, bilo koja od nabrojanih tehnika da je u pitanju.

Smiljana je fascinirana bogatstvom predmeta i objekata iz njenog okruženja i svoje, gotovo dečije oko, usmerava na mikrosvet koji naseljava svaki naizgled običan oblik i otkriva nam jedan fantastičan kosmos sa svim njegovim osobenostima i posebnim karakteristikama i zakonitostima.

Najnoviji radovi izloženi na ovoj izložbi, moglo bi se reći, predstavljaju nastavak i produbljivanje ideje koju je umetnica već ostvarila na izložbi Tajnovita planeta Zemlja, 2008.

Minijature na ovoj izložbi su iz tri jasne celine, izvedene u mediju fotografije, kojom Smiljana suvereno vlada. Većina fotografija ima i dodatne aplikacije rađene u tehnici papirmašea.

Umetnica se maštovito i radoznalo zagleda u mikrosvet koji je okružuje i u svakom, pa i najmanjem povodu otkriva zanimljiv i bogat likovni predložak. Ono što najviše intrigira i podstiče Smiljanu u njenim istraživanjima je različita struktura sveta koji je okružuje, likovno temeljno obrazovana ona superiorno vlada svim elementima likovnosti koji njenu viziju čine uzbudljivom i ubedljivom. Zaljubljena u enformel slikarstvo, umetnica spontano traži i nalazi, u fotografiji, bogatstvo struktura na mikro planu. Možda bi na ovom mestu bilo primereno setiti se teksta Lazara Trifunovića koji o enformel slikarstvu kaže: „Cilj umetnika je da stvori evokativnu a ne reproduktivnu sliku, da uđe u platno i postigne jedinstvo između svog duševnog stanja i fizičkog pokreta ređanjem različitih struktura materije.

Aplikacije, koje se javljaju na dva od tri ciklusa na fotografijama, daju izloženim slikama posebno značenje. One deluju kao da su organski izrasle iz fotografije i svakom prizoru daju novu, bogatiju sadržinsku i prostornu dimenziju.

Amorfni oblici aplikacija se slikarski uklapaju u datu podlogu i podcrtavaju neobičnost strukture i prizora dajući im novo značenje, tako da se ovi delovi odvajaju od početne inspiracije i žive novim, osobenim životom.

Vera Zarić