Tako, broj galerija tokom poslednjih četrdesetak godina nije značajno porastao. Reklo bi se čak da galerijski sistem stagnira jer nekoliko novih galerija, na povećanje broja stanovnika (govorimo o Beogradu) sa 300.000 na skoro dva miliona zapravo znači stagflaciju, najgori oblik recesije.

Paradokslano, tokom prve liberalizacije tržišta krajem osamdesetih i početkom devedesetih otvoreno je mnoštvo privatnih galerija / knjižara koje se koncepcijski nisu odmakle od prodavnica slika koje pružaju i uramljivačke usluge ili obrnuto, uramljivačkih radnji koje usput prodaju i poneku sliku.

Nove galerije, bazirane na programskim osnovama sa jasno koncipiranim sledom izložbi i pratećim izdavačkim programom bile su prava retkost. Jedna od prvih takvih galerija, koja je dugo godina bila svetionik i obrazac galerijskog rada, bila je galerija "Zlatno oko" u Novom Sadu. Tek posle 2000. godine pojaviće se galerije sa koncepcijom, programom i strategijom. No, one nisu uspele da dobiju ravnopravni status sa državnim galerijama i galerijama koje deluju u okviru institucija, jer su za sve morale da se finansiraju kroz instituciju državnih konkursa, fundraising i sponzorstva, dok su državne galerije imale veći deo troškova pokriven budući da su im osnivači država i državne institucije.

Galerije koje se sada nalaze na sceni suočene su sa mnogim izazovima i problemima. Državne galerije koje su finansirane u potpunosti iz budžeta mući problem neefikasnosti, kadrovska zacementiranost, bezvolja, programska nedoslednost i slično. One kao da još uvek ne shvataju u kolikoj su prednosti u odnosu na galerije koje se bore za budžet.

Galerije koje su prinuđene da se finansiraju iz sopstvenih sredstava i fundraisinga suočene su sa velikim troškovima produkcije i neizvenostima ekonomske prirode ali sloboda, brzina i kreativno sprovođenje programa u mnogome pomažu da se ekonomski nedostaci premoste. Ove galerije su efikasnije i prodornije i neke od njih su već uspostavile i mostove međunarodne saradnje. Kulturna politika bi svakako morala da mnogo više pažnje posveti razvoju galerijskog sistema u privatnom sektoru.

Kao urednik časopisa ART FAMA imao sam neposrednu priliku da pratim dešavanja na srpskoj sceni koju čini, pre svega, osovina Beograd – Novi sad. Pri tome može se primetiti da je galerijski sitem u Vojvodini gotovo umrežen, institucije sarađuju, izložbe se razmenjuju a postoji i mnoštvo stalnih manifestacija koje čine kostur ovog sistema: somborska Llikovna jesen, Simpozijum Tera u Kikindi, kolonija "Na tragu Paje Jovanovića" u Vršcu. Ako ovome pridodamo galerijske aktivnosti Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i aktivnosti dva legata, Pavla Beljanskog i Rajka Mamuzića onda se može nazreti jedna slika zaokruženih i bogatih programskih aktivnosti.

Umetniča scena izvan Vojvodine i Beograda u potpunosti je atomizirana i svodi se na par inicijativa i par nezavisnih bljeskova. Među onim galerijama koje svakako zaslužuju posebnu pažnju zbog karaktera svojih programa, stabilnosti koncepcijskog profila te tradicionalnog simpozijuma / memorijala, potrebno je ukazati na Umetničku galeriju "Nadežda Petrović" iz Čačka.  Programi ostalih galerija širom Srbije gotovo i da nemaju sosptveni profil već uglavnom preuzimaju gotove programe, što ne znači da ne postoji interes kod publike ili se on ne podstiče.

Beogradska scena je razjedinjena zavađena, uobražena i nadasve neefikasna. Sistem nije umrežen i svi pokušaji su suspendovani nedostatkom sagledavanja prednosti umrežavanja. Politika dominira galerijskim sistemom te je u tom smislu veoma malo zaista nezavisnih institucija, bilo da se radi o državnom, privatnom ili ngo sektoru.

Slavko Timotijević