 Galerija Društva književnika Vojvodine, Novi Sad. Jun 2006.
Posebno mi je zadovoljstvo što će ovom prilikom biti prvi put kod nas promovisana nova mogućnost - integrisan katalog i knjiga u formi „eBook“ multimedija CD-a koji je veoma fleksibilan i pogodan za sve što se nekad štampalo, sa posebnom mogućnošću što obična knjiga nije imala, audio - video zapis...
     
... Bilo je to jednom davno, u prošlom veku, u zemlji koja više ne postoji, na adresi gde više nisam. Poslednja decenija prošlog milenijuma je bila prilično burna na našim prostorima, autorski ratovi, plata dve marke, nestašice, razdvojene porodice - to je bilo okruženje u kome je ponekad nastajalo i nešto lepo.
Dragan Lukić u to vreme nije imao već dve godine nikakve vesti o unucima koji su ostali sa druge strane, pa je jedini način da „virtuelno“ komunicira sa njima bila poezija za decu - napisao je kratke pesme za svoje nedostupne unuke Jelenu i Luku u želji da bar na taj način bude sa nima.
Dakle, ova knjiga nije nastala bez razloga i taj motiv je ispoštovan i sa moje strane kao ilustratora. Primetićete da smo obojica ravnopravno potpisani na korici knjige što je verovatno presedan kod nas, dodajem sa punim pravom, jer nas je ova knjiga obojicu stavila pred isti izazov - staviti toliko toga na tako malo!
... Počeo sam da je ilustrujem predveče, na dan dočeka nove 1994. godine i sledeća tri dana i dve noći sam neprestano radio na ovoj knjizi, izuzev kratkih perioda za malo sna. Druzeći se sa akterima ove knjige i dva pesnika, Draganom Lukićem i posredno sa još jednim dečjim piscem - Božom Timotijevićem koji mi je par dana ranije poklonio domaću klekovaču sa Tare, uspeo sam u rekordnom roku, u „cugu“ da uradim sve ilustracije i koncept knjige crtajući ilustracije mastilom, kao što je i tekst pisan. Kako reče Lukić na promociji u Matici srpskoj „Ovo je jedina knjiga sa sedam korica“, misleći na segmente rastvorene knjige, jer na jednoj strani postoje integrisane dve dopisnice sa motivom sa korice da bi se unuk i deda međusobno dopisivali.
Trudim se da budem koncizan i predočim bitne momente kako je nastala ova knjiga – nimalo slučajno, a umalo da nastane i novi žanr u produkciji literature - „Fast Book“, obzirom da je nastala prilično brzo : )
Od tog momenta nas deli nekih milenijum, vek, ili dvanaestak godina, promenilo se dosta stvari pa tako i tehnološke opcije.
Posebno mi je zadovoljstvo što će ovom prilikom biti prvi put kod nas promovisana nova mogućnost - integrisan katalog i knjiga u formi „eBook“ multimedija CD-a koji je veoma fleksibilan i pogodan za sve što se nekad štampalo, sa posebnom mogućnošću što obična knjiga nije imala, audio - video zapis...
I šta sada, ne preostaje ništa drugo nego da se uradi kolor verzija kvalitetne slikovnice i paralelno u formi „eBook“ multimedija CD-a, to bi bio logičan završetak ove priče, dok akteri ove knjige ne postanu punoletni.
Aleksandar Pedović,
autor
Na žalost nema više vozača dečjih kolica sa žutim listom za reverom, koji je putevima srpske poezije za decu odvozao svoj poslednji krug, ne u Monci, već u Beogradu. Otišao je za svagda ostavljajući svoj Chicco “bolid”, ne samo Luki i Jeleni, nego čitavom narodu dečjem; jer, znate već - deca su narod poseban.
Njegov suvozač, a danas instruktor Aleksandar Saša Pedović, predstavio se ilustracijama iz njihovog zajedničkog praktikuma za polaganje ispita za Vozača dečjih kolica.
Položiti taj ispit i steći dozvolu van svih kategorija, velika je čast i neopisivo zadovoljstvo. A ovde i sada Zmajevim dečjim igrama pripala je tako|e čast da vam priušte bar delić tog zadovoljstva koje je stalo u jednu knjigu, knjigu koju je pesma održala, a slika podržala.
Hvala im obojici na tome čime su nas darivali.
Pop D. Đurđev,
direktor Zmajevih dečjih igara |
U osunčanom danu jednog utorka, u prestoničkoj glavnoj ulici, sa zgrade / Kuće legata motrili su me crno beli mešoliki brkovi jednog od glavnih protagonista nadrealizma, Salvadora Dalija. Na spratu me je čekala postavljena izložba naslovljena…
Kada sam se tog hladnog decembarskog četvrtka vraćao kući, Futoškom ulicom prema Centru Grada, ko zna zašto, setio sam se rečenica Itala Kalvina napisanih negde pri kraju "Nevidljivih gradova": Postoje dva načina da se ne pati.…
Kao sedmogodišnji dečak, Živojin - Žika Miškov obećao je svojoj majci da će postati slikar. Tada joj je, kako bi dokazao "ozbiljnost svoje namere", pokazao i školski crtež rađen olovkom u boji. Da majku ne bi…
