Milan Trkulja je pre više od četiri i po decenije zakoračio na novosadsku i vojvođansku umetničku scenu. Kao osvedočeni induvidualista nastojao je od samih svojih umetničkih početaka nastojao je da u umetnost uvede odbačene kategorije lepog, dobrog i skladnog, nemajući ni malo  naklonosti ni razumevanja za ostvarenja, po sopstvenom mišljenju, postmodernističkog  medijskog kiča u vidu virtuelne i industrijske reprodukcije. Taj period uslovnog stvaralaštva za njega je značilo vreme kada su odbačeni svi istinski vrednosni kriterijumi. Njegovo idejno i estetsko uporište, nasuprot prodoru nefiguralnog koncepta na našoj likovnoj sceni, ima svoje korene u ideji pobune i otpora, ali pre svega u poverenju u sebe i u vrednosti umetnosti koju stvara i svesti o tome u kakvom svetu živimo.

U temelje njegove likovne mitologije ugrađeni su jasno crtež i boja. Crtež kao osnova slikarskog čina i stvarni predložak skoro svake njegove slike i potom, kako i sam kaže, "spektar boja – plava, zelena, crvena, rumeno žuta, tirkizna, ljubičasta, kao boja za sunce, nebo, vodu, svetlost i tugu, dobrotu i zloću, slast i vlast, gramzivost i laž". Boje za njega predstavljaju vrednosti pomoću kojih se daje stvarna smislenost sekvencama života, koje beleži neposredno ili po sećanju, i koje samo umetnost može da preobrazi u istinsku lepotu božanskog čuda koje se zove živo. U većini prizora na njegovim slikama, bilo da su u pitanju pejzaži, urbane lokacije ili prizori reke sa obalama, ugrađena je ljudska i animalna figuracija koja prikazanom mizanscenu daje životnu osnovu, jer su i nastali kao percepcija stvarnosti.

To je autentična Trkuljina ikonografija življenja i likovni univerzum koji u svojoj, samo naizgled banalnoj pojavnosti ima dublji smisao i višeslojno značenje. Često na jednoj kompoziciji slika više zasebnih segmenata čiji anegdotski ton sa prikazima autoportreta ili ortreta prijatelja, dolazećeg ili odlazećeg voza, broda na reci, čvrsto zagrljenog ljubavnog para u kavezu ili u zrelom žitu, sa značenjem stafažnog likovnog elementa, saksije sa kaktusom na prazno platou, usamljenog psa koji mirno prolazi scenom, naglašavaju uslovni, gotovo nadrealni karakter prizora. To je jedan intimni svet svedene crtačke forme i naivističkog pristupa kojima Trkulja tematske povode pronalazi, osim u anegdotskim opservacijama stvarnih događanja, u ličnoj arhivi sećanja i depoima svesti koji čuvaju doživljaje iz detinjstva i rane mladosti. Kompozicija voza i zagrljeni ljubavni par mogu biti simboli prolaznosti, ali i postojanje nečega van vremena i prostora u smislu ovaploćenja večnosti i trajnosti ljubavi kao najlepšeg i najplemenitijeg čovekovog osećanja. Pritom izmenjene i ne uvek dosledne proporcije i neklasična perspektiva daju nijansu bajkovitosti sa lirskom notom kao na npr. na slikama Vrbe devojke i Usamljeni đeram, što dodatno doprinosi njihovoj tajanstvenosti i privlačnosti.

Po ličnom uverenju samog umetnika, i ne bez racionalnih razloga, za Trkuljinu umetnost se može reći da je nastala i da traje u vremenu duhovnih ruševina postmoderne evropske umetnosti kojoj osnovni ton daju neoavangardna stremljenja. Zato on ostrašćeno nastoji da oživi i očuva skoro zaboravljeni svet oličen u radosti življenja i da slici udahne miris i boju. Pored netradicionalne perspektive u konstrukciji kompozicionih rešenja, koristi često neobičan rakurs viđenja scene koji se može nazvati "pogled odozgo", pri čemu je struktura prostora dovedena do jednostavne harmonije jasnog crteža i treperenja čistih boja. Na ovim delima, u osnovi realističkog tematskog sižea i naglašeno kolorističke poetike, čini se, Trkulja neprekidno traga za zaboravljenim unutrašnjim svetovima lepote, prividno postojećim, a suštinski skrajnutim na margine čovekovog bitisanja. To je osobena, jednostavna i nadasve iskrena harmonija likovne ideje i slikarske egzekucije koja stvara mirnu površinu slike sa snažnim efektom otvorenog izražavanja ličnih osećanja i sa dozom prikrivene ili naglašene erotike.

Ovaj slikarski opus Milana Trkulje ima značenje njegovog intimnog sveta u kojem on želi i nastoji da uz pomoć četkice i boje, kao što je to činio u vajarstvu uz pomoć gline, terakote i drveta, prikaže život na način kako ga on vidi i oseća i da istakne ono što u njemu, a veruje i u drugima, budi najdublja i najiskrenija osećanja. Zato su i slikarstvo i skulptura tokom čitavog umetničkog perioda ostale njegove najtrajnije stvaralačke aktivnosti u kojima je on istinski otkrivao samog sebe, uz retku privilegiju koju duguje isključivo sebi, da ostane ono što on stvarno jeste. U oba medija, koja shvata kao dva vida umetnosti, koji se međusobno dopunjuju, utičući jedan na drugi, ostao je trajno zanet dečjom jednostavnošću i naivnošću, nalazeći za takav svoj pristup umetničkom stvaranju jedino moguće opravdanje i razloge u nesumnjivoj nadarenosti i talentu.

Ako se oslobodimo predrasuda i nama svima svojstvenih predubeđenja i površnog gledanja na ljude, posebno na umetnike stvaraoce sa oporim životnim iskustvom usamljenika kakav je bio i ostao Milan Trkulja, shvatićemo da se ispod te maske, naizgled karakterne osobine neprilagodljivosti, krije ustvari vrlo ranjiva i nežna ličnost puna plemenitih emocija i energije kao što je to i njegova umetnost.

Mile Ignjatović