Slikarstvo koje teži da pronikne u stvarnost sveta izložiće i njegovu ruševnost. Zato je slikar koji ozbiljno predočava svetsko ujedno i humanista koji predočava opasno. Suočiti se sa opasnim gest je opiranja. Vladimir Veličković vrši prodoran zahvat u temeljne probleme koji raščovečuju čovečanstvo.

 

Slikarstvo koje teži da pronikne u stvarnost sveta izložiće i njegovu ruševnost. Zato je slikar koji ozbiljno predočava svetsko ujedno i humanista koji predočava opasno. Suočiti se sa opasnim gest je opiranja.

Vladimir Veličković vrši prodoran zahvat u temeljne probleme koji raščovečuju čovečanstvo. Njegovo slikarstvo proisteklo je iz svesti o čoveku, uzroku i žrtvi permanentnog nasilja što ljudsku moć pretvara u ništavilo. To je tako ontološkim ustrojstvom. Čovekova priroda je ono što je na početku, na pragu svega, ono što je otvorilo Pandorinu kutiju i pustilo zlo u svet. Naime, u lavirintima psihe skriven je i nagon agresije, koji kao Janus ima dvostruko lice: kada je sputan da se ispolji konstruktivno, tvorački, on se raspomami u destruktivno i nahrupi iz primordijalnog mraka svojim razornim energijama. One su bezpoštedne i mogu da pređu u ubilački napad. Individualna destrukcija, ono surovo i krvoločno u nama, u svetu umnožena i izmanipulisana racijom, hipertrofira u civilizacijsko nasilje, u masovne egzekucije, ratne katrastrofe, koje prouzrokuju eksploziju besmisla. Pad ljudskog i civilizacijskog smisla donosi nam i poražavajuće saznanje da od svih živih stvorenja, jedino čovek unutar svoje vrste ispoljava tako demonsku agresiju.

Vladimir Veličković je Sizifovski i sudbinski osuđen da uvek iznova razotkriva tragizam ljudskog stradanja. Prodirući u delima vivisekcijskim urezima u samu bit egzistencijalnog problema, Veličković se tom problemu ponovo vraća tražeći ono više, što bi neposredno sledilo uznemirenu umetničku svest pred saznanjem da je ljudsko stradanje večno. Zato je celokupan njegov umetnički opus ispunjen mrakom čovekove uništene esencije i fizičke egzistencije. Svoj umetnički credo osmišljava jezikom silovite izražajnosti, direktnošću figurativnog prizora, potpuno jasnog i preciznog u svojoj stravičnosti, i ekspresionističkom paletom koja klizi niz dlaku noći. Naravno, u okviru tako usvojenog koncepta, a sledeći svoju slikarsku pasiju traženja «onog više» Veličković istražuje i modifikuje likovne efekte od kolorita do načina slikanja, što otvara nove vizuelne potencijale kompozicije.

Krug motiva koji koristi je uzak (čovek, pas, pacov, sprave za mučenje), ali oni na slikama pružaju bogatstvo psihološke i simboličke misaonosti koje variraju od slike do slike, od ciklusa do ciklusa, prateći uvek, svojim značenjima, ideju vodilju i potvrđujući time integritet celokupnog stvaralaštva V. Veličkovića. Samim tim i integritet njegove umetničke ličnosti.

Na izložbi u Zrenjanjinu predstavlja nam Veličković dve teme sa kojima ljudska destrukcija, zlo, bezumlje i greh doživljavaju svoju metastazu, dobijaju civilizacijske razmere, pa je poraz ljudskog potpun. To su katastrofe ratnog uništenja i Raspeće Hristovo. Na izložbi se nalazi jedna slika iz ranijeg perioda sa paradoksalnim nazivom "Izlaz" (1988. g.). Ona je zapravo, svojim značenjem, neka vrsta simboličke spone između onog što je bilo u ranijim Veličkovićevim delima i daljih kataklizmičkih događanja. Obezglavljeni nag čovek krvavog traga, žrtva ili ubica, očajničkim begom u nadi za izbavljenjem od drugih ili sebe samog, uleće u vrata iza kojih je bezdan mraka. Izvesno je da je osuđen na nezadrživ pad u bezdno beznađa. Jer, iza tih vrata, slike na izložbi nam dalje otkrivaju, počinje sudbinska drama čitavog čovečanstva i njegovog opstanka pod zvezdama.

Pakleni prostori militarističke agresije na Veličkovićevim slikama, posejani su znacima pojedinačnih zločina i masovnih egzekucija koje apokaliptički brišu homo-sapiensa sa lica zemlje. Razdirući nemiri umetnika pred ovim užasima kolaju na slikama iz ciklusa "Rane". To su vizije do monstruoznosti razobličenih glava bez tela i izmasakriranih obezglavljenih tela. Krvnik se ne vidi, vidi se samo ono što je ostalo posle izvršenog zločina. Žrtve svojom unakaženošću svedoče i razobličuju satansku svirepost ubice. Jer, jedino čovek neguje sadizam u sebi i pritom uči i usavršava do perfidnosti mehanizme mučenja i ubijanja. Izmrcvareno i razderano ljudsko telo, zakačeno za noge zajedno sa ogromnom pticom grabljivicom, sunovraćuje se naglavačke ka zemlji u tragičnoj završnici.

Mrtva tela na ovim slikama su gola i utonula u mrak. Svlačenje je metafora nasilja. Biti nag je isto što i biti poražen. Žrtvama je egzekutor zajedno sa odećom odrao kožu, skinuo glavu, počupao utrobu... i ostavio ih da trule.  Prepustio ih pticama lešinarima i izgladnelim psima. Mrak u kom su rasejani mrtvaci označava Noć u kojoj traje ubilačka ili samoubilačka civilizacija. Iz te svetske Noći izniklo je ono tragično beznadje u Veličkovićevoj umetnosti. Dan koga ovde nema, donosi Svetlo, nadzemno nebesko životvorno zračenje koje zastupa duh i svest. Mrak predočava nagone. Mrak je hadska i smrtonosna supstanca.

Mrtva tela na Veličkovićevim slikama poprimaju boju noći. Oblici tela, često sa smelim skraćenjima i potpunoj anatomskoj istinitosti gube jasnoću, utapaju se u bezličnost tame. Tonovi sive i crne ne - boje osmišljavaju se jedna u drugoj. A onda, na telu se razjapi rana sa usirenom krvlju i pojavi od negde neki beli bljesak pa zaigra po posiveloj koži svoj satanski ples. To iznenadno, a silovito agresivno, izraslo je iz gustih nanosa materije, nabačene žestokim potezima četke i šake, pa nosi naboj energije koji para neprobojni mrak. Kroz gluvu tišinu egzistencijalne noći vrišti razderano telo.

Zloduha hronologija ciklusa "Rane" nastavlja se prikazom onog što su nekada bile ljudske glave. Iz potpune tame pozadine pojavljuje se kao nevažan "retuširan" crni torzo da bi istakao važnost glave - monstruma. Niko ne skida tako kao smrt, a smrt skida do kostiju. Ispod poderane kože konfiguracija nekadašnjeg lika je izobličena, lice je obezličeno do neprepoznatljivosti, a prema nama zjape mračne bifore praznih očnih duplji, ponekad rupa od metka mesto nosa, usta otvorena u krik. Ponegde, iz rascepane lobanje buja pihtijasta masa i raste u prostor kao maligna metastaza užasa, ili se ta amorfna skrama lepljivo razliva po razvalinama nekadašnjeg lika. Ove forme glava, oštrim i prodornim anatomskim deformacijama koje prevazilaze sva ograničanja ranije životne forme, pa dalje spregnutošću ne - boje sa jarkom bojom, kao i sirovom rečitošću materije, predstavljaju snažno umetničko svedočanstvo strave rata.

U našoj misli iztraumiranoj posmatranjem ovih jezivih atributa rata, začinje se ideja da ispod skinutih slojeva mesa umetnik otkriva zapravo pravi, demonski lik onih u čijim glavama klija mračna šifra nasilja i uništenja.

Na crtežima ekspresionistički nerv sastavlja neviđenu manijakalnu akrobatiku ljudskih tela i delova tela (ruke, glave, noge...), što lete po prostoru i gotovo barokno pokreću kompoziciju. Bravurozni majstor linije, Veličković sa njom može da postigne sve što hoće i ono što drugi ne mogu. Tako, neočekivanim perspektivnim skraćenjima figuru dovodi do granice mogućeg, izokreće do nemogućeg, a da uvek zadržava anatomsku tačnost. Linija nosi ekspresivni impuls, ali je pod kontrolom kultivisane svesti umetnika - intelektualca. Zato je ona, i u svom nemiru laserski precizna u delovanju. Zapravo, u kompletnom Veličkovićevom stvaralaštvu je sve i uvek pod kontrolom jer je on, i u ekstatičnim trenucima svestan elemenata koji artikulišu celinu.

Ovi crteži nose dramatičan nemir ljudskih figura koje, izmaknute ravnoteže, cepaju prazan prostor i sunovraćuju se u ambis ništavila. Jer, na ovim crtežima, kao i na slikama, leteti je isto što i padati.

Dalje se, uz figurativne kompozicije, u okviru ovog ratnog ciklusa pojavljuju pejzaži. Pejzaži unose potpuno nov ikonički i simbolički sloj u Veličkovićevo stvaralaštvo. Pri tom, u njima pratimo dalje razvijanje ideje koja je bila pristuna u njegovim pređašnjim figurativnim kompozicijama. To su zapravo pejzaži duhovnog nespokojstva pred apokaliptičnim ratnim razaranjima. Ljudi u ovim predelima nema. Oni su tuda prošli, nekom militarističkom agresijom zbrisali sve i izčezli, možda i sami uništeni. Ostali su ogoljeni sivo - pepeljasti ili crno - spaljeni ogromni rastegnuti prostori i dimnim mrakom zagušeno i zatvoreno nebo. Tu su i vatre koje preteći svetle, paklene vatre rata. Spečena ravnica je zasejana vešalima, kótama užasa koja označavaju ova bespuća, i oglašavaju da ovde ne niče ništa osim smrti. Ptice tu ne lete, već su jata ptica zloslutno popadala na zemlju kao u Hičkokovim filmovima.

Dimne magle šire se po zemlji, gase boju i hlade ton. Ohlađen znači mrtav. Pejzaž se prostire sivo - crnim tonovima i nesputanim razlivanjem i ceđenjem prljavo - sive, razređene materije. A po tom izceđenom sivilu, kao crne rupe, mnogobrojni sitni znaci - oblici, ptice, koji unose agresivnost svojim špicastim prodorima. Jeza ohlađene materije emanira duh tragičnog beznađa.

Zašto je slikar upotrebio pejzaž kao metaforu zle kobi čovečanstva? Pa verovatno zato što se u predelu, od svega pojavnog, najviše ogleda univerzalno, a pri tom suštinsko po čoveka. Raspet između neba i zemlje čovek traje i nestaje. U zemlju se pokopavaju mrtvaci, ali u milenijumskom pamćenju zemlje su pohranjena i sva dela i nedela čovečanstva. Ona svedoče da su zaludno vekovi prošli, i da ono što se događalo od početka, traje i danas. Ista drama čoveka i civilizacije.

Prateći trag civilizacijske agresije Veličković stiže do Hristovog Raspeća, do greha kojim su svi ljudi dubinski i sudbinski povezani, a živeće u ljudskom rodu večno. Mislimo da zato Veličković priziva sećanje na Matthias Grünewald-a i njegovo veličanstveno "Hristovo Raspeće". Ovim reministencijama, svesnom integracijom sa prošlošću, Veličkovićeve slike postaju žarišta u kojima vreme i prostor zadržavaju svoje univerzalne dimenzije, poništavaju kolebljivost prolaznosti. Zašto je Veličković odabrao baš M. Grünewald-a? Dela tog umetnika severnjačke renesanse sadrže mnoge poznogotičke elemente i on je "najuznemirenijim stilom što ga je ikad slikarstvo upoznalo, izrazio bolne zanose i vizionarske užase srednjovekovnih mistika" (G. Bazin). Pored toga njegovo delo nosi "realizam koji ide do brutalnosti u crtanju i boji" (L. Trifunović). Grünewald-ov dramski krešendo, i sve što on nosi, je najviše odgovarao ekspresionističkoj prirodi Veličkovićeve umetnosti. Naravno, Veličković ne radi direktan citat, ne kopira čuveni original, već stvara svoju interpretaciju. Apsorbuje podsticaje sa predloška i asimilira ih u sopstvenu kreativnu invenciju. Saobražava ih potrebama svoje vizije, svoja osećajnosti, sa uporištem u ovom vremenu. Tako se recimo Grünewald smatra najvećim Nemačkim koloristom, a Veličković svoje kompozicije "Hristovog Raspeća" utapa u boje noći i puni oporom, ekspresivnom likovnom materijom. Zatim menja uglove posmatranja "Raspeća" i kompoziciju preoblikuje, domišlja i prilagođava svojoj imaginaciji. Dalje, izdvaja fragmente koje smatra, likovno i simbolično, za najudarnije (zakovana šaka, trnov venac, izranavljen torzo...), pa ih slika kao posebne kompozicije.

Svest i doživljaj tragike nalazi svoj likovni ekvivalent u razdirućim nemirima materije, njenoj fizici i metafizici, monohromiji hladnog zvuka koja zapera bojni akcent, i simbolima.

Grünewald-ova slika kao polazište nije sputalo Veličkovićevu umetničku slobodu nego naprotiv, superiorno pokrenulo njegovu stvaralčku imaginaciju. Time što je koristilo istorijski uzor, Veličkovićevo delo je dobilo složenost i dubinu značenja.

Vešala i raspeća su tribine Veličkovićeve pobunjene svesti. Sa njih on svedoči i opominje, pokazuje kako je, čineći sam sebi a protiv sebe, prošao čovek. Njegov likovni govor katarzično odjekuje u nama, poput tamnog labuđeg leleka nad crnim limanima ljudske drame.

Jasmina Tutorov,
likovni kritičar

---

Vladimir Veličković (1935) završio je u Beogradu studije arhitekture i bio saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu. Od 1966. godine živi i radi u Parizu, gde je osamnaest godina bio profesor na Akademiji lepih umetnosti. Do sada je učestvovao na preko 600 izložbi širom sveta. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1984. godine. Krajem 2005. godine Vladimir Veličković je postao član Francuske akademije. Odlikovan je mnogobrojnim priznanjima: najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti "Commandeur dans l’ordre des Arts et des Lettres", Ordenom umetničkog rada (1984), takođe jednim od najviših francuskih priznanja, a dobitnik je i prestižne Herderove nagrade (1987).