"Potrebno je da se atmosfera odredi, omeđi, stvori; da se sazda bez upotrebe meta jezika, bez izgovorene ili pokretom prikazane samorefleksije. Baš onako kako je učinjeno na ovim slikama – bez nepotrebnih ukrasa, dugih objašnjenja, izbijanja stvaraoca u prvi plan – onako čisto. Unutar njih su odjednom i istovremeno prisutni samoća, život, napuštenost, beg, umor od ostanka, uobičajena buka i žamor koji se pretapaju u tišinu, nedeljne šetnje lepljive od šećara, sadašnjost i prohujali vekovi; i sve će ovo spojiti u jedno i baciti u ponore vremena, onaj malter koji se ljušti, ono osipanje nataložene nečistoće pretvorene u vezivni materijal unutar napuklina, one boje na zidovima koje zijaju kroz prozirne slojeve dima, ma kako to nama čudno zvučalo.

A čine to iz dana u dan, poput mašina koje funkcionišu same od sebe, i koje nepomično dišu zajedno sa čovekom. Voleo bih da upoznam ove zgrade, prvenstveno zbog toga što sam mislio da ih poznajem. Ove slike, oslikavajući objekte koji deluju stvarni, prikazuju nešto drugo, nešto što je mnogo više od toga; neku vrstu vremena... nekakav gradivni materijal... esenciju dubijenu od mešavine svetlosti..."

Aleksandar Oklobdžija,
akademski slikar