Dijalog dva upućena tipa o najnovijim grafikama Lazara Markovića, izloženim u Kulturnom centru, u Porti, U Novom Sadu...

Prvi Upućenik: Da vam kažem kolega, ali iskreno, mislim da su u  rasponima današnje likovno-vizuelne produkcije, posebno novosadske, ređi primeri i slučajevi umetnika koji svoj angažman grade na permanentnom ispitivanju unutar sopstvenih istraživanja, a da pritom ne manirizuju svoje konačne izražajne forme. Jedan od predstavnika ovog primirenog ali doslednog trajanja je Lazar Marković koji nas često iznenadi, ali i nanovo uputi u sasvim drukčiji pogled na  domen grafičkog viđenja likovnih organizama.

Drugi Upućenik: Dobro, to je neka opšta, prilično afirmativna tvrdnja. Ja se sećam da su raniji eskursi u domenu slikarstva (kojim se Marković paralelno bavi) u asocijativnosti apstraktnih površi pružali bogatstva vrednosti, ne toliko u koloru koliko u nagoveštaju skrivenog ispod površine, strugane do same strukture,  do srži u pletnenim nitima. To su bile interesantne makroslike, univerzalne, široj publici čak razumljive, bez obzira na apstraktnu konotaciju iz koje su nastale.

Prvi Upućenik: Da se vratimo na temu, ovde je reč o Markovićevim najnovijim grafikama. Mora se reći, odmah na početku da su ove grafičke izvedbe nasuprot pomenutom apstraktno-slikarskom metodu, usmerene u one uglove crno-belog sveta gde se detalji i fragmenti pozicioniraju na belim prazninama papira, poput stopa, ili nekakvih nemuštih pečatnjaka. Korak ispred, on je učinio grafikama koje su postavljene u horizontalnim oknima, različitih visina unutar same horizontale, u crnim okvirima koji su sastavni delovi ovih petodelnih poliptiha.

Drugi Upućenik: Možebiti da je ishodište ovako zamišljene postavke Marković pronašao u svom starijem radu, drvorezu na kojem je bio predstavljen notni sistem? Ponovno vraćanje ovom rakursu posmatranja proizašlo je iz potrebe da se obori bivša vertikala, kako kaže Kosta Bogdanović, čije se značenje bitno menja čim se nađe u ležećem položaju... Dakle, orijentacija horizontalnih uokvirenih listova, jeste u elementima ponavljanih segmenta karakterističnih crnih (p)otisaka, koji u zadatim ritmovima seku sami sebe. Na taj način stvara se ritmičnost. Utisak pada. Zasebne minijaturne celine sudaraju se u centru i na marginama istovremeno.

Prvi Upućenik: Da isto tako treba naglasiti da je celovita postavka poliptiha prorezana crnim linijama ramova. Ti isečci nam govore o spoljnem manifestovanju čovekovog intimnog, u  ovom slučaju Markovićevog ritualnog ophođenja spram spoljašnjeg sveta. Pomoću kvazi notnog sistema, Marković premošćuje prostor, mereći ga. U isto vreme, u međuprostoru ostavlja posmatraču ispuste, svojevrsne parametre praznine. Svestan da savremeno doba u kome je način života više nego isprekidan, iscepkan u mnoštvima suvišnih informacija svakojake vrste, kao da grafikama određuje potrebnu meru u obrisima crno belih odraza. Ne znam, čini mi se da su ovi radovi izrazito intimnog karaktera.

Drugi Upućenik: Emil Sioran kaže da jedino laž umetnika nije potpuna, jer on izmišlja samo sebe. Zapravo, Lazar Marković je uspeo da svojom izložbom predoči uvek aktuelni kratki pregled raspadanja. Nažalost, takvog smo stanja svesni, tj. mnogi su toga svesni, ili ja samo okolinu prepunu ljudi - precenjujem?

Prvi Upućenik: Ostavljam da sami zaključite koliko ih precenjujete. Ja kolega, tumačenje pada očekujem kao epizodu u vidu novog ciklusa Lazara Markovića. Bilo grafičkog ili slikarskog, ili nekog drugog...

Drugi Upućenik: Nastaviće se taj dinamični pad, videćete!

Dijalog prisluškivao: mr Danilo Vuksanović