Slika i slikarstvo kao polazište Todorovićevih razmišljanja osnova su svih njegovih istraživanja na planu "proširenog polja" umetnosti. Izlaskom slike u prostor otvorio je nove mogućnosti za brojna pitanja i rešenja  u okviru vizuelne kulture i oslobodio prostor za eksperimentisanje, tražeći uvek najadekvatniji oblik ili formu za bogatu sadržinu isprepletanu metaforičkim simbolima i usvojenim ličnim vizuelnim znakovima, znalački odabranim "citatima" i redy made produktima.

Post industrijsko doba ili doba novih tehnologija u prvi plan stavlja "znanje"  i "informaciju". Saznati put do prave informacije, posedovati što bogatiji vokabular informacija daje vam veću šansu za uspehom, upravljanjem, vladanjem. Automatski, to povlači potrebu za boljim komunikativnim sistemima i stvaranjem mreža njihovog protoka. U aktuelnoj umetničkoj produkciji, čini se, komunikacija je važnija od konkretnog dela ili bar delo ne može dobiti konačan smisao bez interakcije sa prostorom, istorijskim pamćenenjem ili publikom.

U skladu sa duhom novog vremena, u poremećenom sistemu vrednosti u kome se gube stari, a stavaraju novi etički kodeksi, kako na lokalnom tako i na globalnom planu, Todorović pronalazi svoj individualni, kreativni način da odreaguje na nametnutu situaciju, pokaže lični otpor vladajućim trendovima, još uvek verujući u snagu umetnosti i njenog uticaja na društvenu stvarnost i svest pojedinca, da ih isprovocira, podstakne na razmišljanje... Svako od nas je odgovoran za sudbinu sveta? Probuditi našu uspavanu savest, iz pasivnosti nas pokrenuti na akciju, posmatrača pretvoriti u činioca i saučesnika, zadatak je  koji je sebi postavio umetnik. Kretanje, traganje, izdvajanje, ukazivanje, nalaženje, povezivanje, prikupljanje, predviđanje, sve su različiti, a potrebni metodi u njegovom istraživačkom procesu.

Otisak i original u delu Todorovića dobijaju isti tretman, a mogućnosti njihove prezentacije su brojne i originalne, kako tehnološki, formalno, tako i sadržinski, tematski.  Instalacija je za njega možda najbolja forma sastavljena iz više elemenata: objekata (zidni, podni), slika ili printova (zidni, podni, prostorni) kroz koju je moguće uključiti sve oblike izražavanje karakteristične za umetnikov diskurs. Odnos ovih elemenata je artikulisan istovetnom idejom, uz često ponavljanje karakterističnih motiva, koji sa slike ili printa, prelaze na predmet ili objekat u prostoru gradeći tako jedinstvenu scenografiju u koju posmatrač biva uvučen i postaje njen deo. Insistiranjem na određenim motivima, sekvencama iz memorije i inventara istorije umetnosti i kulture, simbolima modernog urbanog života i njihovom dijalogu, približio je prošlost sa savremenim, povezao mitološke i arhaične junake i simbole sa ovovremenskim "idolima" i "fanovima", čime je pokazao superiornost umetnika dvadesetiprvog veka koji vlada informacijama, te  prošlost vešto prevodi u izvor sadašnjosti i predznak budućnosti.

Stvarajući svoj lični muzej virtuelne imovine u dobu informatičke prevlasti, dirigovanih medija, "vladara u senci" (finansijskih moćnika), superiornosti pokretnih slika i fotografije, najezdi "dizajniranja" i "brendiranja", pokrenuo je pomalo na duhovit i ironičan način pitanje odnosa realnog i imaginarnog, istine i iluzije, stvarnog i virtuelnog. Kolika je zaista snaga "predstave" stvarnosti od same stvarnosti, laži od istine, izmišljenog od realnog i njihova moć manipulacije  i zastrašivanja? Kako se takvoj "predstavi" odupreti kad je ona privlačna, zavodljiva, nametljiva i uporna u svojoj superiornosti korišćenja svih raspoloživih resursa: medijskih, reklamnih, informatičkih, softverskih, telekomunikacionih...?  Možda recikliranjem dokaza njene nadmoći, razotkrivanjem njene suštine i prevare, a zatim, ponovnom vraćanju prirodi i poštovanju njenih osnovnih zakona? Možda u ekološkoj misiji umetnosti "čišćenja" planete od "zagađivača" i uspostavljanju novih harmoničnih odnosa čoveka sa čovekom i čoveka sa prirodom, a sve u cilju ostvarenja vekovnog sna o ne/mogućem "rajskom vrtu".

Svetlana Mladenov