Željko Savić je autor multimedijalne orenatacije. Njegova poseta manastiru Hilandar, početkom 2011. godine, urodila je sasvim ličnom potragom za estetskim, religioznim i patriotskim odgovorima. Fotografije snimljene u Hilandaru, a prikazane na Novosadskom sajmu turizma, svedoče o njegovoj zapitanosti pred večnim.

Na fotografijama nema ljudi. Autor je usamljenik, okrenut Bogu i njegovom delu. Usmeren je na auru koju oko objekta stvara vreme, tradicija ili "božija ruka". Savić govori o ličnoj zatečenosti intezitetom impresije koju Hilandar izaziva. Trenutak, zaleđen okularom objektiva, svedoči o potrebi autora za redom. Kompozicija svake fotografije je jednostavna, ali precizna.

Veliki broj fotografija usmeren je na detalj koji postaje "relikvija". Bilo da je reč o fotografiji bunara Svetog Save, grbu Nemanjića utisnutom na fasadi, Dušanovom krstu ili fotografiji loze Setog Simeona Mirotočivog, slika teži da bude jasna kao kristal.

Uvek je detalj u centru, osvetljen, naspram tamne pozadine. On nije samo objekat sa estetskim nabojem nego i simbol – ključ za ono onostrano.

Galimatijas, kao najčešća predstava stvarnosti u delima umetnika našeg vremena, ovde ne postoji. Stvari ovde dobijaju svoje mesto, a potreba za proporcijom je evidentna. Autor redovno koristi kontrast na fotografijama.

Natalija Maksimović