CMS Web Design and Consulting

Art magazin, web casopis za savremenu umetnost
Ujedinjene nacije (UN) - Internet je ljudsko pravo

Frontpage Slideshow (version 1.7.2) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Digital Art 04
Noć muzeja 2008
Terra 23
Noć muzeja 2011
Digital Art 09
Digital Art 03
Noć muzeja 2010

Sponzor rubrike
Milorad Mića Mihajlović - Razgovarao: Duško Domanović Štampaj E-pošta
(9 glasanja)
ImageMilorad Mića Mihajlović, jedan od najzaslužnijih novosadskih slikara, rođen je u Kraljevu 1936. godine, a Umetničku školu u Novom Sadu završio je 1967. Od tada je izlagao više od sto pedeset puta u zemlji i inostranstvu, što ga je učinilo jednim od nazaobilaznih umetnika na gradskoj kulturnoj mapi. Novinarsku karijeru, kojoj je, uz slikarstvo, posvetio ceo život, započeo je u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza "Tribina", početkom šezdesetih godina, da bi se ubrzo zaposlio i kao ilustrator u "Dnevniku". Na Petrovaradinsku tvrđavu, na kojoj i danas stvara, "doselio se" 1964, upamtivši dane osnivanja i rasta jedne od trenutno najvećih umetničkih kolonija u Evropi.

Image

Milorad Mića Mihajlović: Na Tvrđavi je tad bilo malo ateljea, moglo je na prste da se izbroji. Dva vajara i nekoliko slikara. Ostali prostori su bili zauzeti raznim glupostima. Recimo, nekoliko ateljea je bilo puno nekih mašina, ti prostori su bili predviđeni za Muzej poljoprivrednih mašina. Bilo je nekih traktora starih. Onda su mnoge prostorije služile za ugalj, jer je gore iznad bio studentski dom. On je trajao otprilike do ’67, a onda su izbačeni. Bila je neka delegacija iz pokrajine sa gostima iz inostranstva. Oni šetaju dole, a studenti ih odozgo popišaju. Izbačeni su već sutradan, svi – seća se Mića Mihajlović u intervjuu za "Art magazin", a povodom šest decenija postojanja "Likovnog kruga".

Image

Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug".

Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga".
Art magazin: Da li ste tada verovali da će "Likovni krug" opstati sve ove godine i da će oko sebe okupiti toliko umetnika?

Milorad Mića Mihajlović: Nisam verovao da će trajati. Tu je bilo uvek gomila kombinacija. Predviđeno za ovo, pa za ono, kako to već kod nas ide. Onda su slikari jednostavno krenuli samoinicijativno da ulaze u te prostore. I ja sam bio jedan od inicijatora. Te prostore smo sređivali svojim novcem i svojim radom. A negde oko sedamdesete, napravili smo i prve zvanične ateljee, ukupno 28, u delu kod Akademije, i to smo uradili zahvaljujući tadašnjem gradonačelniku Dušku Ilijeviću, koji je imao razumevanja za umetnost, družio se sa slikarima i bio kolekcionar. Danas to već funkcioniše, samo što je uvek na tapetu raznih budala. Totalne budale koje nemaju preča posla, nego im se diže kurac na slikare. Šta su oni predvideli u svojim glavama, to bog otac ne zna. Verovatno neke kafiće, prodavnice i slično. Ovo je jedinstven slučaj u Evropi da na jednom mestu imate sto likovnih umetnika. To je jedan izuzetan događaj, koji treba negovati. Ne može ništa da traje samo od sebe. Tu mora i društvo da pomogne, koliko-toliko. U onom socijalističkom poretku je, na neki način, funkcionisalo dosta dobro, mnogo bolje nego sad, bez obzira na to što nisam bio komunista. Ali je bilo pametnih ljudi koji su pomagali. Nisu ni oni svi izašli iz istih gaća.

Art magazin: Kakva su iskustva slikara u razvijenijim društvima, sa kojima ste verovatno u kontaktu?

Milorad Mića Mihajlović: Meni izgleda odlična praksa koja se, koliko znam, sprovodi u Holandiji. Oni daju ateljee slikarima, ali svake godine komisija ulazi u ateljee i uzima po nekoliko radova, i još slikari dobiju platu. Oni imaju vrlo jednostavnu računicu. Sto, dvesta, hiljadu slikara, samo nek jedan iskoči kao neka trajna vrednost, i on je sve ostalo platio.

Art magazin: Pre nekoliko godina malo je nedostajalo da umetnici odavde budu maltene najureni. Vi ste tad najavili jedan prilično radikalan potez, to jest da ćete spaliti svoje slike...

Milorad Mića Mihajlović: Da, ja bih to i uradio. Iznesem ovde, napravim lomaču i sve u pizdu materinu. Ako neko ne ume da prepozna vrednost, onda se s njim ne može lepo govoriti. Uostalom, šta ću ja da radim sa ovim slikama, nego da ih ostavim sredini u kojoj sam radio?! Neću sa sobom u groblje da ih nosim. Ovi grobljanci bi još tražili da im posebno platim. Ipak, ostaje mi da se nadam da će se i ova politika i političari promeniti. I, takođe, da se nadam da neće doći još veće budale.

Art magazin:
Ipak, i pored tog nemarnog odnosa, ova kolonija opstaje, a i mnogo je umetnika koji veruju da je ovo idealno mesto za stvaranje...

Milorad Mića Mihajlović: Daleko od toga da su ovo idealni uslovi, štaviše, ovo su loši uslovi. Ali postoji ta interaktivnost, ljudi se tu sreću, razgovaraju... Ovo su Austrougari pravili za konje, ne za slikare. Ali ko posle konja da dođe, ako ne slikari? Nije isključeno da će se, posle nas, opet neki konji ovde useliti.

Art magazin: Verujete li da će Tvrđava i Likovni krug dobiti svoje zasluženo mesto u nekim budućim istorijama umetnosti?

Milorad Mića Mihajlović: Ja imam jedan stav prema našim ljudima koji se bave time, prema istoričarima umetnosti, muzeolozima i ostalima. Znam samo dvoje ljudi iz te branše koji su dolazili ovde u ateljee. Jedan je bivši direktor Savremene galerije, Slobodan Sanader, a drugi je kritičar Miša Arsić. Nikog više ovde nisam video. A njima bi to trebalo da bude dužnost, da dolaze i da beleže, od onih koji tek počinju, do onih koji su na zalasku i onih kojih više nema. Jednog dana to će morati da zavredi. Ne može se izbrisati. Može da se izmišlja, ali suština će ostati ista. A suština je da je ovde bilo ljudi koji su stvarali i kojima to niko ne može da ospori. Ne može se očekivati da svi budu vrhunski, ali sam siguran da i takvih ovde ima dovoljno i da će vreme to samo potvrditi.

Art magazin: Uprkos takvom odnosu kritike i vlasti, vaš atelje je, ako se ne varam, uz ateljee Jovana Soldatovića i Boška Petrovića, bio deo protokola Izvršnog veća i grada, prilikom poseta brojnih delegacija Novom Sadu. Kakva su vaša iskustva iz tih poseta, ko su ljudi koji su vam kroz atelje prolazili i koliko je uopšte političare zanimala umetnost?

Milorad Mića Mihajlović: Sve zavisi od ljudi. I političara ima normalnih, a ima i budala. Istina je da je svaka delegacija koja dođe u Novi Sad prolazila ovuda. Sećam se kad je dolazio Stane Dolanc, a s njim jedan moj poznanik, koji je radio u Komitetu, bio je neki funkcioner. Kaže meni taj poznanik: "Mićo, pokloni drugu Dolancu jednu sliku." Kažem ja: "Sad ću." Uzmem čisto platno, stavim na štafelaj i uhvatim ovoga za ruku. On počeo da se trza, da se otima. Ja ga dovedem do štafelaja i kažem: "Slikaj, pička ti materina!" U ateljeu tajac. Pita mene Dolanc: "U čemu je problem, umetniče?" Ja kažem: "Problem je što drkadžija poklanja moje slike. Nek naslika, pa nek poklanja!" I izbacim onog iz ateljea, a Dolanc kupi moju sliku. Ne znam da li je nameravao, ili se i sam isprepadao. Drugi put mi došao predsednik Britanske vlade. Zadržao se nekoliko minuta, zagledao se u jednu sliku. Pita me prevodilac koliko, ja kažem 2.500 maraka. To je bila redovna cena. Ja pitam njega hoće li da popije srpski viski. On kaže da nikad nije čuo. Ja izvadim rakiju iz Kraljeva, proba, svidi mu se. Popije predsednik tri "srpska viskija" i ode. Sutradan zove mene neka budala iz Komiteta da idem na razgovor. Pita me "kako si mogao da prodaš sliku predsedniku britanske vlade". A nije znao da ovaj po zakonu nije smeo da primi poklon veći od sto funti. Ovi naši samo na poklone navikli. E, kod mene neće moći.

Art magazin: Pored takvih, nadam se da je bilo i onih drugačijih političara, koji su ipak, koliko-toliko, za umetnost marili...

Milorad Mića Mihajlović: Bilo je, naravno, i onih koji su imali sluha za umetnost. Neki su redovno dolazili i kupovali, i ministri, i ambasadori. Bilo je ljudi koji su voleli umetnost i imali novca. Novi Sad je poznat po jednoj stvari koja je vrlo bitna. Mnoga preduzeća, mnoge ustanove mogle su da kupe sliku kod slikara ili dole u Maloj galeriji, jer im se vraćala polovina novca. Takav su dogovor imali sa vlastima. Od mene su preduzeća nekad otkupljivala po dvadeset, trideset slika odjednom. To je danas misaona imenica.

Art magazin: Verujem da je nekada, pogotovo pre devedesetih, uprkos tome što se i tada "sastavljao kraj s krajem", ipak bilo lakše živeti od umetnosti. Ko su ljudi koji su nekada kupovali umetnost, i ima li ih danas uopšte?

Milorad Mića Mihajlović: Iskreno, ja nikada nisam platio auto skuplje od jedne slike. Nekada se znalo. Jedna slika – jedan nov auto. A onda se, naravno, promenilo sve. Upoznao sam nekoliko tih novopečenih bogataša, to su totalne budale, polupismene. Naruči jedan takav sliku kod mene. Sav se okitio, ima deset kila zlata na sebi, vrat mu visi od tereta. "Meni treba jedna velika slika", kaže, "imam kuću od 800 kvadrata." Pitam ja njega ima li bar i "vespu", da može to sve da obiđe, a on, naravno, ništa ne razume, pa zapeo i dalje za sliku. Kaže treba mu slika od šest puta šest metara, al’ da radim po njegovoj ideji. Kaže: "Da mi napraviš dva velika labuda." A ja njemu: "Šteta ti je, burazeru, na toliko platno mogu da ti stavim bar pet-šest dinosaurusa." I, naravno, izbacim budalu iz ateljea. Eto, nekad su slike kupovali profesori, lekari, intelektualci. A danas su pare kod ovakvih, kao što je ovaj s labudovima. Tužno.

Art magazin: Da se vratimo na malo veselije teme. Poznato je da ste bili nerazdvojan drugar s Mikom Antićem, kako se sećate tih vaših drugovanja?

Milorad Mića Mihajlović: Da, sa Mikom sam radio u istoj kancelariji, skoro sve knjige sam mu ilustrovao i jednom nedeljno ilustrovao njegovu reportažu "obično petkom". Sećam se kako mi je jednog jutra došao u atelje i kaže: "Daj, Mićo, jedno piće." A ja nemam ništa od pića. "Pa, daj mi deset dinara." To mu taman za dve votke. Ja u džep, nemam ni deset dinara. Kaže Mika: "Jebeš druga, koji nema piće, a nema ni deset dinara, kakav je to drug?!" I ode. Nije prošlo ni deset minuta, uđu kod mene neki kupci, gledaju nešto. Ja vidim odmah koliko je sati, vidim da moje slikarstvo njima ne odgovara. A jedan ide i stalno nešto prevrće, kopa po ateljeu. U drugoj situaciji bih ga odmah izbacio, ali sad sam i ja bez para, pa ga trpim koliko mogu. I nađe on jednu sliku, konačno. Vadi, kad ono Mikina slika, koju je slikao kod mene u ateljeu. Mojim materijalom. "Pošto?", pita. Ja odlučio da ga oderem. "Trista hiljada", kažem. Izvadi čovek pare i svi odoše. Vrate se posle pet minuta, ja mislim sigurno su se predomislili, al’ pare da im vratim neću, odlučio sam. A on kaže: "Druže, slika nije potpisana." Uzmem ja sliku i potpišem je svojim imenom. Odem kod Mike, on u jednom ćošku, ne diže glavu, a ja uzmem onih trista hiljada i bacim pred njega na sto. On gleda mene, gleda one pare, pa me pita: "Koga ti zajebavaš?!" Kažem mu da sam prodao sliku, a on pita kakvu sliku za tolike pare. "Tvoju", kažem ja, "al’ sam morao svojim imenom da je potpišem." On me gleda, pa kaže: "Mićo, eno tamo u ćošku one slike, uzmi sve potpiši." Onda podelimo lovu, pa u prvu kafanu, tu u Petrovaradinu. Odatle odemo u neko selo u Sremu, kod jednog Mikinog prijatelja, ostanemo tamo tri dana, i na kraju se vratimo tako što smo od istog tog prijatelja pozajmili pare za autobus. Lepo se živelo. A ona Mikina slika i danas verovatno negde stoji, sa mojim potpisom.

Art magazin: Kako vam danas izgleda Tvrđava, kad je uporedite s tim vremenima? Ima li danas takvih druženja, takvih odnosa među ljudima?

Milorad Mića Mihajlović: Ovi mlađi su, čini mi se, sasvim drugačiji u odnosu na tu generaciju koja je bila ispred mene. Ja sam tad bio jedan od najmlađih. Družili smo se stalno. Sad su nekako svi učaureni u sebe. Nije se ni onda imalo novca, nismo bili bogati, ali se uvek nalazilo i za piće, i za razgovor, bilo je gitare, pevanja... Tu se nisu skupljali samo slikari, nego i masa drugog sveta, književnici, glumci, svi. Kad završimo posao, uveče se skupimo u nekom ateljeu. Kad malo zaglavimo, idemo u Pozorišni klub, ili gore kod Janike. Koliko je Janika samo ovde svirao! Pa, mi smo donosili klavir odozgo u atelje, nije nas mrzelo.

Jedno veče bio ovde Bert Lankaster, gomila drugih glumaca, pa Mika, Janika, pokojni Steva basista... Amerikanci pevaju s nama "O, Jelo, Jeleno". Oni pevaju, mi plaćamo. U jednom momentu, gledaju Amerikanci, nešto im nije jasno. Bert Lankaster izvadi gomilu po sto dolara i pruži Stevi basisti. Steva za lovu, a ja je zgrabim. Kaže Steva: "Pa, čekaj, bre, Mićo, pizda mu materina, nije to tvoja lova, to j’ američka!" Bilo je oko hiljadu dolara, oni bi odsvirali još možda dve pesme i otišli. A ja ih poznajem, pa im doziram. Moraju i oni za pare da rade. A Amerikancima i dalje ništa nije jasno.

Art magazin: Vaš atelje je bio poznat i po tome što su se u njemu skupljali ljudi koji su uglavnom mislili drugačije od tadašnjeg režima...

Milorad Mića Mihajlović: Ovde su se redovno okupljali Mihiz, Milić od Mačve, Dragoš Kalajić, Milić Stanković i mnogi drugi kojima režim nije bio baš najmiliji, a ni oni njemu. Svi oni su držali do neke nacionalne, srpske note, što u to vreme nije bilo baš poželjno. A meni je bilo sasvim normalno da navijam za svoj narod. Kakvih god ljudi u njemu bilo, i kakvih god budala. U svakom narodu ima takvih, nema idealnog naroda. Ovo se svojevremeno zvalo "lajaonica". Tu se lajalo protiv režima, izmišljalo se baš lepo i duhovito. Naročito Mika je umeo da imitira Tita, Kardelja i ekipu...

Art magazin: Ipak, ni Antić nije bio baš takav buntovnik, kako se priča. Umeo je i on, tako bar kažu, "po pare u Komitet"?

Milorad Mića Mihajlović: Mika je bio profesionalac. Njemu naruče, on napiše. Da l’ je pesma, ili nekrolog, važno da se plaćalo. Ali, zanat je takav. A svoje mišljenje je, uprkos tome, imao i držao do njega.

Art magazin: Pomenuli ste malopre disidente. Ima li ih danas?

Milorad Mića Mihajlović: Danas, jednostavno, nema svrhe ni smisla biti disident. Nekad si mogao da imaš negativan stav prema jednom diktatorskom sistemu, jer Tito je bio diktator i disidentstvo je tad imalo smisla. Mnogi ljudi iz sveta kulture su bili poznati naši disidenti. Kasnije je to nestalo, jer nije više bilo potrebe. Danas možeš i da putuješ, i da ideš u pizdu materinu, i da radiš šta hoćeš. Imaš otvorene medije, imaš gde da laješ, makar preko interneta. Nema se čovek danas protiv čega ljudski ni buniti, toliko je sve obesmišljeno i toliko te, svejedno, niko ne čuje.

Art magazin:
Postoji li onda nešto za šta se vredi boriti?

Milorad Mića Mihajlović: Za sebe i za sebi bliske ljude. Ipak treba preživeti. Ja imam malu penziju iz novina. Jedva sastavim kraj s krajem. Tražio sam nacionalnu penziju i odbili su me. Moja dva druga iz razreda su dobila, al’ po nekom meni nepoznatom osnovu. Ni blizu poznati kao ja, niti su nešto ostavili ovom gradu. U svakom slučaju, ne pada mi na pamet više da priđem tamo da nekog moljakam, nosi ih u pičku materinu, što dalje, to bolje. A ja ću nekako izgurati, gurao sam i dosad.

 

Napiši komentar

Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.


Security code
Refresh

Svet digitalne umetnosti
Iz kalendara art događaja
22.12.2017 - 31.12.2018 | 20.30
Galerija Matice srpske - Nova stalna postavka
21.04.2018 - 30.06.2018 | 13.00
14. Međunarodni bijenale umetnosti minijature
14.05.2018 - 06.07.2018 | 19.00
Obnova srpske umetnosti posle 1950. godine
17.05.2018 - 20.07.2018 | 19.00
Presecanje medija: muzika i vizuelnost - Grupna izložba
24.05.2018 - 24.06.2018 | 20.00
Stefan Mirosavić - Crteži

Izbor godine
Novi Sad 2021
Novi Sad 2021
Pregled galerija

Popularno
KIKINDA. Na ovogodišnjem sazivu učestvali su: Karen Maher (Peru), Tagir Subhankulov...
BEOGRAD. Narodni muzej u Beogradu predstavlja izložbu "Edgar Dega. Trenuci posmatranja" od 15. jula...
Prošlo je pola veka od kako je prvi put štampan strip "Balada o slanom...
PARIZ. Specijalno za Art magazin. U periodu od 21. juna do 23. oktobra 2017. Centar Pompidu...
Reklama
Povezani sadržaji
Art magazin podržava
Grad Novi Sad, Gradska uprava za kulturu
 
Iz arhive art događaja
Galerija savremene umetnosti, Pančevo. Mart 2007. godine
Čajnike Marije Stanojlović...
Mali likovni salon, Novi Sad. 1 - 14. decembar 2010.
Izloženi radovi su minijature u...
Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. April 2007.
Ovo je Triaškova...
Manualov muzej zaboravljenih umetnosti, Novi Sad. 10 - 30. arpil 2011.
Izložba Vlade...
Galerija SULUV, Novi Sad. 14. mart - 9. april 2011.
Aleksandar Botić (1972, Subotica)....
Mali likovni salon, Novi Sad. Jun 2006.
U ovoj izložbenoj postavci Dobrivoj Rajić...
Muzej savremene umetnosti, Novi Sad. Januar - februar 2007.
S obzirom na to da se...
Reportaže
  • ImagePre 150 godina, 23. januara, rođen je proslavljeni norveški slikar ekspresionista Edvard Munk. Svoju najpozantiju sliku "Krik" je uradio u četiri verzije i svaka od njih je i dalje obavijena mističnim tajnama, a zamisao slikara do…
Knjige i časopisi
  • ImageNova knjiga eseja međunarodno poznatog umetnika Milija Belića "Izazov modernosti" objavljena je u izdanju Arhipelaga i galerije New Moment. Belićeva knjiga govori o nekim od najzanimljivijih izazova modernog doba i moderne umetnosti. Modernost je stalni izazov…
Intervjui
  • ImageZgrada Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Dunavskoj 37 nedavno je gotovo u potpunosti renovirana, a izlagačka sezona u ovoj ustanovi zvanično je otvorena velikom retrospektivnom izložbom Mire Brtke. Renoviranje je započeto u avgustu, a ukupna vrednost…
Prica o Artmagazinu, ljudima i dogadjajima...

© 1997 - 2018. Art magazin.
Sva prava zadržana.

21000 Novi Sad, Srbija
Bulevar Oslobođenja 145/123
Mobilni telefon: 063 888 0 860

Redakcija Art magazina odlucuje o konceptu i sadrzaju. Mi brinemo o svemu ostalom...

Društvene mreže
  Art magazin na Facebook-u   Art magazin na Twitter-u   Art magazin na YouTube-u
  Skenirajte ovaj kod mobilnim telefonom