Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga"

Boravio je u više zemalja Evrope gde na studijskim putovanjima upoznaje kulturno nasleđe i savremeno likovno stvaralaštvo Italije, Velike Britanije, Španije, Francuske, Nemačke, Mađarske, a kao dobitnik stipendije "Moša Pijade” boravi u Grčkoj, u Atini. Tokom svog dugogodišnjnjeg umetničkog rada, prisutan je kao učesnik na mnogim značajnim likovnim manifestacijama, žiriranim i revijalnim, u zemlji i inostranstvu o čemu govori ogroman broj njegovih izložbi, samostalnih i kolektivnih. Uspešno učestvuje na javnim konkursima za spomeničku skulpturu i realizuje više spomenika u bronzi, većih dimenzija, na prostoru Srbije i bivše Jugoslavije. Uradio je više bista javnih i kulturnih ličnosti. Dobitnik je značajnih nagrada, a zemlju i grad je predstavljao na brojnim međunarodnim izložbama i manifestacijama, između ostalog i na Venecijanskom bijenalu. Poslednjih nekoliko godina deo svoje umetničke aktivnosti uporedo sa skulptorskom, usmerava i na  umetničku fotografiju i video projekte. Bavi se prostornim modelovanjem  u kompjuterskim 3D programima. A na Petrovaradinsku tvrđavu, gde njegov umetnički rad počinje, i još uvek traje, doselio se početkom osamdesetih godina proteklog veka.

Mladen Marinkov: Dosta dugo sam čekao da dođem do ateljea na Tvrđavi, iako sam bio među privima na spisku Udruženja. Čak i kad je jedno mesto upražnjeno, zauzeo ga je sin jednog pokojnog umetnika. No, nakon dugog zatezanja, ipak sam došao, i tu sam do danas. Kao i svaki mlad čovek, želeo sam sebi najpre da napravim udoban prostor, idealne uslove za stvaranje, budući da sam do tada radio u očevoj garaži. Inače, taj period posle Akademije, tih desetak godina, to je period kad je čovek najinventivniji i kad ima snage za sve, pa i za stvaranje uslova za svoj rad. I ne samo to, već i za sve drugo. Ja i dalje verujem da je glavno delo ono koje čovek napravi do svojih tridesetih godina. Sve nakon toga je samo prežvakavanje, nadograđivanje, sazrevanje. Ja sam, dok sam bio mlađi, uvek verovao da radim nešto novo, nešto što pre nisam radio, ali kad god sam napravio distancu prema tome, shvatio sam da su koreni sveg mog umetničkog rada upravo u tih prvih desetak godina stvaranja. U krajnjoj liniji, možda upravo zbog toga najveći svetski umetnici često umiru mladi – priča Mladen Marinkov u intervjuu za Artmagazin.

Art magazin: Koliko vam je značilo to što ste postali član jedne ovakve kolonije, Likovnog kruga, kao mlad umetnik?

Mladen Marinkov: Novi Sad je bio mali, malo je bilo umetnika u to vreme i svi smo se poznavali, bez obzira na to da li je neko s Tvrđave ili ne. Međutim, kad odeš na Tvrđavu, onda počneš jedan sasvim drukčiji život, počinješ da živiš s tim ambijentom i ljudima koji su tamo. Imali smo jedan zajednički život, zajednički sistem razmišljanja i ponašanja, i odlično sam se uklopio u to društvo. To je bio jedan posve specifičan način življenja, kakav se u gradu sigurno ne može pronaći. Sigurno je taj ambijent uticao na mene. Međutim, svaki umetnik koji je pravi ne obazire se mnogo na taj ambijent, već ga on sam gradi, u zajedništvu sa kolegama koje su tu. Ali je vrlo prijatan odnos, doživljaj je već to što je čovek tu. Ceo Novi Sad je pred nama, a to je već dovoljno da čoveka inspiriše. Važan je i taj mir, nema saobraćaja, nema buke. Ranije je bilo čak i malo komotnije, pa smo mogli i napolju da radimo. Bio je malo divljiji ambijent, više je ostavljao utisak te prave umetničke atmosfere, kao Mon Martr. To zajdništvo mi je mnogo značilo, kao i mojim prijateljima. Posećivali smo se, ćaskali u pauzama, družili se, uvek se nešto dešavalo. Ja verujem da ne bi bilo tako, da sam živeo negde na trinaestom spratu, izolovan i sam. Ovde ipak dolazi do jedne ljudske i umetničke interakcije. Nužno je da moramo i uticati jedni na druge, jedni druge gurati napred, iako svako od nas na kraju ostaje svoj. I danas se radujem kad god idem na Tvrđavu, to je jedan poseban mir. Tvrđava je zapravo moja glavna adresa. Tu mi je i atelje i Akademija na kojoj predajem. U gradu jedino spavam i odem u kafanu.

Art magazin: Koliko su, prema vašem mišljenju, umetnici Likovnog kruga doprineli afirmaciji ovdašnje umetnosti?

Mladen Marinkov: Gde god su se novosadski umetnici predstavljali kolektivno, najveći deo njih bio je upravo s Tvrđave. I bilo nas je svuda, po Jugoslaviji i po Evropi. Naša izlagačka aktivnost, što kolektivno, što samostalno, pa učešće na konkursima, obrazovanje mladih ljudi, sve su to vrlo značajne stvari, ne samo za umetnike, nego i za grad u kome živimo. Jer, gde god se pojavi naše ime, gde god nas ima, uvek piše da smo iz Novog Sada. Ja, dakle, predstavljam prvenstveno sebe, naravno, ali predstavljam i ovaj grad, na najbolji mogući način. Mene čudi i pomalo vređa to što neko uvek nešto preti i traži nekakvu nadoknadu za korišćenje. Zar nije dovoljna nadoknada kada se osamsto puta, u raznim zemljama i okolinama pojavi ime Novog Sada uz ime jednog umetnika? To je reklama za ceo grad, ne samo za nas umetnike. Za vreme "Egzita", moj atelje je konstantno otvoren. Mene tih dana poseti po hiljadu ljudi. Svi oni znaju za ove prostore i svi ih negde u sebi nose u svoje gradove i pronose svetom. Ako ništa drugo, ono bar kroz to, mi ove prostore debelo plaćamo i vraćamo gradu. I ta politika prema nama zaista bi mogla da se vodi malo drugačije i sa malo više obzira za ono što će nas sve nadživeti i što će nam ostaviti trag u budućnosti.

Art magazin: U čemu se, prema vašem mišljenju, ogleda taj nedostatak razumevanja od strane grada i vlasti uopšte?

Mladen Marinkov: Jedan od najbanalnijih primera je taj što mene grad obavezuje da primam goste, koje ja, naravno, i primam, ali ja moram i da radim. Upravo zato koristim pre podne za rad, jer tada nema gostiju. Često se desi da se dovedu neke delegacije i onda ih mi primamo i gostimo o svom trošku. Niko se nije setio da makar to nadoknadi i obezbedi. A ne da mi od naših crkavica pravimo feštu kako bi neko ugostio neku delegaciju i kako bi se pred nekim ponosio što ima ovakvu koloniju. Mi se na neki način nalazimo u zvaničnoj ponudi grada, zato bi i oni mogli da imaju malo više sluha za nas. Jer, zaista je mnogo stvari koje su umetnici uradili za ovaj grad. A to su sve tragovi koji ostaju i koji nas sve nadživljavaju, ili bi tako bar trebalo da bude. I ja lično verujem da sam uradio dosta toga, dovoljno je pogledati samo Fontanu želja i Kapiju želja na Trgu mladenaca, što je svakom Novosađaninu vidljivo, pa shvatiti o čemu govorim.

Art magazin: Kako vama, kao vajaru, izgleda ta praksa postavljanja skulptura maltene na svakom ćošku u poslednje vreme?

Mladen Marinkov: Mislim da nije toliki problem u tome što se skulpture postavljaju, već u tome kakve su one. Drugi gradovi, čini mi se, to rade mnogo slobodnije, a ovde se još nije odmaklo od ljudske figure. Bojim se da tako upadamo u jednu malograđansku kolotečinu obeležavanja ličnosti. Jer delo čovekovo je mnogo bitnije nego njegov izgled. Kada se govori o Zmaj-Jovi koji je postavljen u centru, zašto to ne bi mogla da bude, recimo, konjanička skulptura koja će dočarati njegovu pesmu "Điha-điha, četir' noge"? Ne mora to biti ljudska figura sa nekih prilično ižvakanih fotografija. Zar ne može Laza Kostić da bude predstavljen samo kroz jedne uvrnute brkove, ili kroz onaj njegov kišobran? U krajnjoj liniji, mislim da i sam grad tako propušta priliku da sebe ovekoveči na jedan adekvatniji način i atraktivniji način.

Nemam ništa protiv toga da se ne raspisuje konkurs, ako imamo već kvalitetnog čoveka, osvedočenog. U krajnjoj liniji, zašto rasipati novac na konkurs? Ipak, postoji i druga strana medalje. Bez konkursa se i sami umetnici demotivišu, pogotovo mladi, jer nemaju motiv da se dokažu, znajući unapred da će dobiti neko drugi, ili se uklapaju u poetike koje im ne odgovaraju i koje su ispod njihovog nivoa, samo zato da bi mogli da dođu do javnosti, da bi bili prepoznati. To je jedan korak unazad. Čak i iz vremena socijalizma je ostalo mnogo boljih skulptura, nego što su mnoge od ovih koje imamo danas.

Art magazin: Na koji način ste vi dolazili do svojih skulptura na javnim prostorima?

Mladen Marinkov: Nekad su postojali konkursi, naročito za vajare. Raspiše se vrlo ozbiljan konkurs, sa vrlo ozbiljnom komisijom. Ja sam imao sreću da pobedim na nekoliko tih konkursa, na šta sam vrlo ponosan. Nisu se tad svuda sadile skulpture kao sad. Bila su bolja vremena i ja sam zahvaljujući tim sredstvima koja sam dobijao mogao da lijem svoje skulpture. Ja nisam ulagao u bilo šta već isključivo u njih. Naravno, ja živim i u ovom vremenu i ne mislim da sam prestao da radim, ali osećam ogromnu razliku. Nema više ni livnica toliko, jer nemaju kome da liju. Skulptura je najskuplja umetnička disciplina. Ako pogledamo samo bronzu, ona košta oko dvadeset evra po kilogramu, a gde je sve ostalo? Da ne računam to što ja svaki džak gipsa na svojim leđima do ateljea moram doneti.

Art magazin: Pretpostavljam da danas dodatno otežava situaciju i to što više ne postoje pomenuti konkursi, otkupi su svedeni na minimum, a ni tržište umetninama nije razvijeno?

Mladen Marinkov: Umetnost je u mnogim zemljama već odavno izašla na tržište. Ali tamo postoje galeristi koji se time bave. A kome galerista ovde da proda umetnost, kad ljudi maltene nemaju da jedu? Ranije su postojali otkupi, komisije, to su bila sredstva s kojima je čovek mogao na nešto da računa. Ako dobro radi, znao je da neće propasti. Sad su se stvari svele na neke ljude koji su pomodni, a koji su reprezenti grada, pokrajine, države. To su ljudi često sumnjivih kvaliteta, senzibiliteta, obrazovanja, više im je stalo da se nekome dodvore, nego da prepoznaju ono što uistinu zavređuje da postoji. Sve češće se, recimo, naiva predstavlja kao maltene vrhunac ovdašnje umetnosti, kao da je to ono najvrednije po čemu je umetnost sa ovih prostora prepoznatljiva. Čak i u nekim mnogo cenzurisanijim vremenima, bilo je više sluha za umetnike. Ranije je ipak prepoznavan kvalitet. Boško Petrović je, na primer, bio prepoznat, iako je bio vrlo apstraktan za svoje vreme.

Art magazin: Ko su, prema vašem mišljenju, ljudi koji su najupečatljvije obeležili "Likovni krug" i Petrovaradinsku tvrđavu?

Mladen Marinkov: Bilo je zaista velikih umetnika i verujem da ih još ima. Ne želim sada nikoga posebno da izdvajam. Ipak, kad sam već pomenuo Boška Petrovića, on je svakako jedan od njih. Čest sam odlazio kod njega u atelje, on mi je bio i profesor, voleo sam da slušam njegove priče, mnogo toga se sećao i bio vrlo predusretljiv prema studentima. Naravno, bilo je još gomila ljudi koji su ovuda prolazili, koji nisu imali ovde ateljee, ali koji su Tvrđavi takođe dali svoj pečat. Veliki muzičari, književnici, glumci, arhitekte. Ovo je bilo sastajalište svih njih. A to su upravo ljudi koji su stvorili kulturu Novog Sada. Sad su se svi malo povukli, postali nekako zatvoreni. Neki su malo omatorili, a oni drugi, mladi, sve više su vezani isključivo za nove tehnologije, što stvara usamljenost.

Art magazin: Kada govorimo o novim tehnologijama, i vi sami se poslednjih godina sve češće njima posvećujete...

Mladen Marinkov: Da, počelo je najpre sa fotografijom. Kad god mi je neko fotografisao skulpturu za katalog, fotografija je uvek bila loša. Čak i profesionalni fotografi, ako nisu jako skupčani sa skulpturom prave greške. Onda sam, na neki način, bio primoran da fotografije radim sam, jer sam unapred osećao skulpturu i znao s koje joj strane treba prići da bi što vernije bila predstavljena. Kasnije sam počeo da koristim i savremene kompjuterske programe i tehnologije, pre svega u obradi fotografija, da bih ubrzo prešao i na 3D modelovanje. Jer, u skulpturi je čovek ograničen raznim stvarima, materijalom, tehnikom, mogućnostima realizacije. Sada dolaziš do rezultata na mnogo jednostavniji način. Recimo, 3D modelovanje omogućava da se sve to što se radi klasično, može uraditi i u elektronskom obliku, to jest virtuelno. Ne kažem da savršeno poznajem nove tehnologije, daleko od toga, ali verujem da sam ih bar upoznao i postao svestan mogućnosti koje mi pružaju.

Art magazin: Mislite li da je nužno da umetnik uhvati korak sa svojim vremenom, između ostalog i koristeći nove tehnologije koje mu to vreme nudi?

Mladen Marinkov: Umetnik mora ovladati tehnologijama. Ljudi to često izbegavaju, zaziru, ali to je samo neznanje. Kao kad nešto ne voliš da jedeš, a nisi nikad probao. Veliki broj umetnika sporo dolazi do nekih stvari, a upravo tehnologije mogu da ga ubrzaju. Od skice do realizacije se mnogo lakše dolazi preko kompjutera. U tome je budućnost, to je sigurno. Ali je isto tako sigurno da će se umetnost kad-tad vratiti svojim klasičnim metodama i materijalima i da je neopravdana ta bojazan da će savremene tehnologije pojesti klasičnu umetnost. Kako ono kažu, ako nisi ne možeš postati, ako jesi ne možeš prestati. Ja ne mogu da prestanem. Ne zato što sam veliki umetnik, to ne mogu ja znati, nego zato što sam iskreno posvećen tome. Kao što je i umetnost iskrena. Delo mnogo govori o umetniku, kakvom god se umetnošću on bavio i na koji god način. On može lagati, ali samo kratko.

Art magazin: Je li i to, između ostalog, ono što pokušavate da prenesete svojim studentima na Akademiji?

Mladen Marinkov: Ja sam imao tu sreću da prođem veliko umetničko iskustvo. Na Akademiji sam počeo da predajem relativno kasno, kao već zreo čovek i umetnik. I valjda upravo zbog toga, verujem da studentima mogu verno preneti sva svoja prethodna iskustva. Moj zadatak je da im ukazujem na kraći put do rezultata, da ne moraju da lutaju kao što smo mi lutali. I usmeravam ih prema tome da budu što samostalniji, jer nije mi cilj da kroz njih proizvodim sebe. Naravno, i oni sami mene jednim delom formiraju. Za mene je rad sa studentima jako zanimljiv. Moraš svakog studenta poznavati, poznavati čoveka u njemu, da bi znao gde ga treba pogurati, gde ga treba usmeriti. Kao što se u materijalu mora prepoznati oblik i iz njega izvući skulptura, tako se i u čoveku isti taj oblik mora prepoznati, da bi iz njega izrastao umetnik onakav kakav može biti.

Art magazin: Kako vidite svoj dosadašnji umetnički rad?

Mladen Marinkov: Nikad čovek ne može o sebi da govori, da sebi određuje svoje mesto u umetnosti. Međutim, ako on ima neki svoj unutrašnji mir, zadovoljstvo, onda ima sve. Ja to imam. Ja sam najsrećniji čovek na svetu, jer se bavim najlepšim poslom na svetu. Mi umetnici relativno brzo dolazimo do rezultata i ja sam najsrećniji kad napravim skulpturu. Zato ja moram svaki dan da uradim nešto novo.

Art magazin: A kako vidite sebe u budućnosti, ili kako bar priželjkujete?

Mladen Marinkov: Postoji "Enciklopedija Novog Sada", u kojoj sam ja ubeležen na dve strane, što je moje lično zadovoljstvo. Ušao sam, dakle, u grupu Novosađana koji su već pokazali neke rezultate, i to mi izuzetno znači. Moje ime će ostati ubeleženo u nekoj biografiji Novog Sada, a sve ostalo će doći, ili neće doći, to je manje važno. Zadovoljan sam svojim životom, stvarno sam ga lepo proživeo. Naravno, nadam se da ću još, ali priznajem da sam već dosta odvadio. Uskoro ću dobiti besplatnu kartu za gradski prevoz, da mi se grad oduži što sam ga predstavljao.

Art magazin: I, za kraj, kad smo već kod budućnosti, kako vidite "Likovni krug" i Petrovaradinsku tvrđavu u istoj toj budućnosti, a s obzirom na to da ta kolonija traje već šest decenija?

Mladen Marinkov: Ja bih jako voleo da to ostane i opstane još dugo. Da se u tim prostorima i ubuduće nalaze umetnici, pravi umetnici. Nadam se da će se i ekonomska situacija u zemlji i gradu jednom popraviti pa u tome pomoći. Mislim da je već danas nemoguće iskoreniti i "raseliti" taj duh koji karakteriše Tvrđavu. Jer, Tvrđava i umetnost su već postali neka vrsta sinonima, mislim da je to dobro i da tako treba i da ostane. To nisu samo naši koreni, već i koreni jedne lepe novosadske tradicije i kulture, koreni samog tog grada.