Pojam reciklaže je usko povezan sa konzumerskim načinom savremenog života i sve većom proizvodnjom artikala kratkotrajne namene. Suštinski reciklaža, oživljava upotrebljen materijal te ga ponovno gradivno koristi za stvaranje sličnog, a često i istog upotrebnog oblika. Stvaranje novog oblika u višem nivou kvaliteta je osnovno polazište za umetnički eksperiment, što je očito i princip likovne delatnosti Nataše Prljević.

Koristeći štampani – medijski materijal čiji značenjski efekat je izuzetno kratkotrajan, često samo danas, za transformaciju u tkivo arte fakta Nataša Prljević sugeriše moć estetske zamisli čija vrednost je trajna. Isecanjem – formatiranjem hartije u horizontalne – vertikalne trake Nataša dobija mnoštvo nasumično nizanih likovnih elemenata kojima tek treba uspostaviti  korelaciju na pikturalnoj masi energične i dinamične slike.

Centralna pozicija lepljenih i prelepljenih traka predstavlja trase i putanje u ukrštanju kao akcent u kompozicije koji se sa perifernim delom slike povezuje na energična obojena polja. Metod reciklaže se u autorkinoj slici velikog formata odražava i po jasnom odabiru uzora iz perioda američkog apstraktnog ekspresionizma sa savremenim – unapređenim vizibilitetom i konotacijom. U poimanju grandiozne slike napravio bih diskurs ka slikama i oslikanim objektima Roberta Raušenberga koji nas sa pozicije Rady Made upotrebe odbačenih predmeta vodi prema pojmu transformacije unutar pikturalne materije i percepcije novih vrednosnih zaključaka sa sličnim metodom slikarke Nataše Prljević koja se ne bavi kolažiranjem sa pozicije montaže usmerenog ka atrakciji već uspostavljanju višeslojnog kognitivnog niza unutar vibrantnog prostora slike.

Ishodište autorkinog slikarstva je predhodno provereno u opusu crteža, čija podloga je takođe reciklirani karton, gde su uneti zapisi i tragovi kao markeri putanja u prostoru. Sve širem poimanju reciklaže možemo priključiti i osobeni estetski model slikarke Nataše Prljević kao svojevrstan lični i kvalitetan dodatak.

Ljubomir Vučinić