---

Beskonačnost u lavirintu

Duško Domanović

Posmatrajući čoveka kao ono izvorno prirodno, kao najprirodniju prirodu, ali uvek u socijalno-urbanom kontekstu, u kontekstu izvan koga ni sam taj današnji čovek ne može, ne sme, niti ume postojati, Danijel Babić okosnicu svog slikarskog opusa gradi na jednom jedinom motivu - na pomenutoj isposredovanosti ljudske prirode - ali gotovo nikada se ne upuštajući u donošenje vrednosnih sudova, u moralisanja i patetisanja, niti u kakva svemudra i premudra pametovanja, drvljenja i naglabanja. Njegova slika - a svaki zaokružen opus, pa time i Babićev, da se videti kroz samo jednu, uistinu apstraktnu, no dovoljno reprezentativnu sliku - jeste upravo slika sveta koji sebi, da li ne želeći ili ne imajući hrabrosti, svejedno, ne postavlja večna pitanja otkud, kuda, zašto, čemu..., već jednostavno postoji, onako dečački postoji, ne tražeći tom postojanju niti prvi uzrok, niti poslednji razlog. Otuda i ta ispreplitanost i naizgled nasumična nagomilanost i nabacanost ideja, ovaploćena u junacima urbane-pop mitologije, koja unapred relativizuje i odbacuje svaku mogućnost da se Babićeva slikarska (za)misao odredi kao crna ili bela, pesimistička ili optimistička, mračna ili vedra. Babićeva slika ne nudi, a pogotovo ne nameće, nikakve definicije, određenja i rešenja, iz jednostavnog razloga što ni sam njegov svet niti je definisan, niti je određen, niti je rešen.

Njegov svet je svet mogućnosti, svet neograničenosti, najzad: svet beskonačnosti. Svet u kome mračni i pomračeni Hičkok egzistira ravnopravno sa Brus Lijem i Hendriksom, oko čijih glava svetački blistaju oreoli. Svet u kome sam umetnik, videći sebe kao Spajdermena, iznad glava vazda začuđenog ili sablažnjenog sveta, traži raspuklinu u vazduhu za koju će se uhvatiti, a koja stalno izmiče. Izmiče u istom onom, samo manje transparentnom Babićevom lavirintu, iz koga narečeni najprirodnije-prirodni čovek s početka priče uporno, ali, čini se, uzaludno pokušava da pronađe izlaz, iako je jedini izlaz već odavno, i bez njegove volje, i bez njegovog znanja, ucrtan, obeležen, nametnut.

Elem, pozajmljujući, ali ne i plagirajući, pomenute elemente, najsvojstvenije još uvek žilavoj pop-art tradiciji, Danijel Babić - uz crtački postupak često blizak stripu, ali još jasniji, glasniji i eksplicitniji, uz kolorit, ne toliko bogat koliko intenzivan, čist i nenapadno dopadljiv - oslikavajući onu neodređenost, neuokvirenost i beskonačnost sveta, zapravo oslikava neodređenost, neuokvirenost i beskonačnost samoga sebe.

Morison je davnih dana negde rekao: “Prava umetnost ne govori ništa. Samo otvara sva vrata. Možeš da prođeš kroz ona koja ti najviše odgovaraju.” Ko uspe da prođe neka sudi o tome koliko je Babićeva umetnost umetnost. Ili, korak dalje, koliko je prava umetnost. Uostalom, koga je za to briga?! Ma koliko za sliku i slikara bio bitan sud onoga koji posmatra, na kraju se, ipak, sve svede na umetnikov lični izbor. Kako god. Crno točeno? Naravno.

---

Danijel Babić (1967, Očauš - BiH). Završio srednju školu za grafički dizajn “Bogdan Šuput” u Novom Sadu, diplomirao na Višoj školi za likovne i primenjene umetnosti u Beogradu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu (odsek slikarstvo, 1995). Učestvovao je na većem broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalno izlagao 33 puta. Dobitnik specijalne nagrade za slikarstvo na 6. međunarodnom bijenalu umetnosti minijature, Gornji Milanovac 2000. Priznanje internet magazina sa savremenu likovnu umetnost Artmagazin (www.artmagazin.co.yu) dobio je za uspešno predstavljanje u 2003. godini.