|
|
 |
|
Ove ilustracije, sa linkom, predstavljaju izbor iz vesti i arhive Art magazina
|
 |
|
| Petar Ćurčić - Razgovarao: Duško Domanović |
|
|
 Slikar i grafičar Petar Ćurčić unutar Likovnog kruga stvara od 1966. godine, kada je na korišćenje dobio tavanski prostor zgrade topovnjače Muzeja grada na Petrovaradinskoj tvrđavi. Pet godina kasnije, seli se u atelje u blizini Akademije umetnosti, u zgradi koja je ovoj nameni privedena zahvaljujući tadašnjem gradonačelniku Novog Sada, Dušku Ilijeviću. Za više od četiri decenije umetničkog rada, Petar Ćurčić je, uprkos nedostatku formalnog umetničkog obrazovanja, uspeo da se na likovnoj sceni pozicionira kao jedan od najpriznatijih novosadskih umetnika, a koji su u Likovnom krugu ponikli.
Petar Ćurčić: To je osnovni poziv svakog umetnika. Danas je to, nažalost, dosta nepopularno i demode. Danas je tako sve što ne miriše na kobasicijadu i na Exit, potisnuto je sve što nije spektakl i što nije u duhu tih estradnih događanja. Kultura nam je na najnižem nivou, bar tako se čini. Nadam se da niži ne postoji, videćemo. Art magazin: Može li se ta degradacija kulture čitati, između ostalog, i kroz odnos grada i ostalih institucija prema Likovnom krugu i umetnicima koji ga čine? Petar Ćurčić: Naravno da može. Gradske vlasti, koje ovim ateljeima raspolažu, nemaju pojma šta je kultura. Nemaju ni ljude ni mogućnosti da nas konzumiraju kao jedan specifičan deo kulture koja je ovde ukorenjena i vrlo vidna. Tretiraju nas kao neke kasape, a ateljee smatraju lokalima iz kojih treba da vuku prihode. Tamo nema kompetentnog čoveka koji može da vodi računa o jednom zdanju koje je kulturno-istorijski spomenik i koje pretenduje na to da uđe pod zaštitu UNESCO-a. Po dvadeset godina nas ne gleda niko. Onda najedanput dođe neka garnitura koja se stušti na ateljee, pa traže od nas da nešto potpisujemo. Ali oni nemaju jasnu koncepciju, nikad nisu znali šta zapravo hoće, nikad se jasno nismo dogovorili. Sad su digli ruke od nas zbog izbora, neće da talasaju. Kad dođe nova garnitura, onda sledi nova navala. Tužno je što smo mi u situaciji da se branimo, da branimo opstanak, da branimo jedan segment kulture od ljudi koji se ponašaju kao neandertalci. Art magazin: U čemu je, prema vašem mišljenju, zasluga Likovnog kruga, i zbog čega takva kolonija treba da opstane? Petar Ćurčić: Likovni krug je dobar pre svega zato što čini artikulisanim ovaj naš boravak ovde. Ono što treba stvarno uraditi jeste od strane grada odrediti jlude koji će voditi računa o tome ko i šta ovde radi, šta se dešava sa ateljeima, sa pokojnicima. Ima nekoliko umetnika koji su pokojni, a njihovi ateljei su prodati. Niko o tome ne vodi računa. Kad je sve gotovo, odlučuju se da navodno prave red, pa prave drastične rezove, bez ikakvog kriterijuma i bez ikakvog smisla. A mi smo izlagali na mnogo izložbi u inostranstvu, imali stalne veze sa mnogim zemljama, za nas se zna u čitavoj Evropi. Likovna kolonija koja intenzivno radi više od pola veka je već samim tim velika. Koliko tu ima velikih ili malih umetnika, to uopšte nije bitno. Bitno je da se tu odvija likovni život, da je to centar likovnog života. Koliko ja znam, ovakvo nešto ne postoji u čitavoj Evropi. A mi ovde moramo da imamo advokate da bismo se branili od nekih diletanata, koji jedino znaju kako i od koga treba iskamčiti pare. Ono što je sigurno to je da Likovni krug apsolutno zavređuje da opstane. Dovoljno je imati nekoliko ljudi koji mogu da nam se posvete, a ne samo s vremena na vreme slati nekoga da nam premerava ateljee, kako bi znali koliko da nam naplate. Dakle, nije upitna vrednost svega ovoga, već samo postojanje svesti o toj vrednosti. Art magazin: Da se vratimo na priču o umetnosti i o vašem umetničkom radu. Da li vam je nekada zasmetala i otežavala put činjenica da nemate akademsko umetničko obrazovanje? Petar Ćurčić: Ja sam hteo da idem na akademiju, ali nisam mogao, trebalo je platiti. U ono vreme je najbliža akademija bila u Beogradu. Tu nisam prošao, a za dalje je trebalo neko da me izdržava, što meni tada nije bilo omogućeno. A ja sam počeo da crtam i slikam od malena. Vaspitavao sam se najvećim delom na delima starih majstora. U početku, kad sam bio baš mlad, još kao gimnazijalac, počeo sam da gledam, da kupujem, iako nije bilo da se kupi gotovo ništa. I ono što je bilo to su bile jadne reprodukcije. Kasnije je već bilo boljih. Gledao sam te reprodukcije i mnogo crtao. Uz to, pročitao sam sve što je napisano o likovnoj umetnosti na našem jeziku u to vreme. Tako sam samog sebe obrazovao. Odlazio sam i kod nekih slikara, što je bilo sa promenljivom srećom. Od nekih sam imao dobru podršku, više od beogradskih nego od novosadskih slikara. Onda me prijateljica nagovorila da konkurišem za Oktobarski salon u Beogradu. Uramio sam dva crteža, poslao i prošao na konkursu, što mi je bilo prvo izlaganje u životu. Niko nije postavljao akademsko obrazovanje kao uslov, gledalo se samo delo. Istina da mi je ponekad smetalo to što nisam završio akademiju i što nisam bio u tim krugovima. Ali, s druge strane, meni je više od toga prijalo da budem sam u onome što radim, da budem solista. I takav sam uvek i bio. Art magazin: Da li vam je to što niste završili akademiju možda i pomoglo s neke strane, budući da vam je ostavljalo više prostora da se razvijate bez tuđih uticaja i da gradite svoj autentičan pristup umetnosti. Petar Ćurčić: Ja nisam ni znao za taj svoj pristup, dok nisam prvi put izlagao. Onda se videlo da imam svoj autentičan svet i izraz. Ono što je najdragocenije je da sam uvek imao svoj rukopis, i taj rukopis je bio prepoznatljiv, bez obzira na to da li se to nekome sviđalo ili ne. To je bio moj svet. Probao sam razne stvari u slikarstvu, razne tehnike, pristupe, načine, kombinovane tehnike. Nešto je uspevalo, nešto nije, ali sam zahvaljujući svemu tome gradio sebe na jedan način koji je samo moj, iako često naporan. Ja spadam u one ljude koji ne rade ni lako ni brzo. To je prosto tako. Ima i drugačijih umetnika. Ja sam išao po likovnim kolonijama, gde sam gledao ljude koji slikaju s takvom rutinom i lakoćom, da je to divota gledati, kako za čas ispadne gotova slika. Ja to nisam imao. Možda zato što sam jako samokritičan i nikad mi se do kraja ne dopadne to što uradim. Art magazin: Uprkos nedostatku akademije, završili ste književnost, a na istoriji umetnosti stigli do diplomskog, što vam daje jedno drugačije i možda šire obrazovanje od umetnika koji su se obrazovali samo na akademijama. Koliko je, zapravo, prema vašem mišljenju, za umetnika važno da ima i znanje koje ne podrazumeva samo znanje stečeno na likovnim akademijama? Petar Ćurčić: Ne verujem u neobrazovane umetnike. Postoje izuzeci, kao što je bio pokojni Ilija Bosilj. On je bio seljak čovek, ali je imao jednu jaku viziju koju je stalno sprovodio. Naravno, i on je dosta čitao, to znam, i znao je mnogo toga. Ne verujem u čoveka koji živi na novinama i na nekim dnevnim igrarijama. Art magazin: A da li je, i koliko, ipak bitan taj dnevni i društveni momenat za umetničko stvaranje? Utiče li on na vaše slikarstvo? Petar Ćurčić: Taj društveni momenat ne može da ne utiče na čoveka. Ali nemam potrebu da kroz sliku komentarišem događaj, dnevni ili istorijski. Jednostavno, ne verujem u učinkovitost tog posla. Ni Pikasova «Gernika» nije ništa promenila u istoriji sveta. Promenila je u umetnosti, ali u istoriji ništa. Nijedan veliki slikarski spektakl nije promenio ništa. Kao što ne menja ni ovo danas što se radi. Ne vidim čemu, recimo, gaziti predsednikove slike i to predstavljati kao neki umetnički čin koji može nešto da promeni. Art magazin: Šta vas onda goni u umetnosti, ukoliko kažete da je ona nemoćna da išta promeni u svetu? Petar Ćurčić: Ja vijam svoje fantome. Meni se pojavi slika i ja je pratim. Nekad se pojavi pa je izgubim, ali tu negde tinja, živi, onda se kasnije ređaju stvari. To je jedan unutarnji proces. Ono što je prava drama u umetnosti, to je materijalizacija, realizacija. Možete zamišljati šta god hoćete, ali to ostvariti, pretvoriti u boju, u liniju, ili u ton, zvuk, svejedno, to je nešto drugo. To postvarivanje je prava, velika drama, napraviti od toga stvar, predmet, nešto što će živeti izvan vas, izvan vaše svesti. Art magazin: A da li tu dramu realizujete svesno, može li se ona racionalno kanalisati? Petar Ćurčić: Sasvim je sigurno da se ne može kanalisati na potpuno svestan način. To dolazi na kraju, kad je bitka završena, kad je sve tu. Onda se vidi šta može, a šta ne može da prođe, da li je to uopšte dobro, ili treba premazati pa početi sve ponovo. Svako od nas ima neku svoju ličnu dramu i način na koji je ostvaruje. To je ono što umetnost jeste. Ona je u osnovi potiranje vremena. U umetnosti nema zastarelih stvari. Art magazin: Imate li potrebu da sebi tumačite sopstveno delo nakon što je nastalo, da pokušavate to nesvesno da prevedete na jedan racionalan jezik? Petar Ćurčić: Naknadan dijalog sa delom sigurno postoji. Ali, nisu to nikakve monodrame, to je jedan nemušti proces, koji je stalno prisutan. Art magazin: Može li kritika u taj dijalog stupiti? Koliko kritika daleko može da dopre u tumačenju umetničkog dela? Petar Ćurčić: Ne može daleko, očigledno. Mi smo sad svedoci da je taj verbalni momenat preplavio sve komponente koje sadrži umetničko delo. Ljudi koji pišu i govore o umetnosti postali su na neki način krmanoši. Oni određuju šta je umetnost, a šta nije. Ne može tako. To je apsolutno obrnut proces. Govorenje o umetnosti, od te prateće pojave, postalo je glavni element svega. Kritičari određuju šta će biti umetnost. I Novosadski salon, koji je postao groblje, je rezultat mozganja nekih teoretičara, to je njihov proizvod. Pa onda to izmišljanje koncepta kao umetnosti. A konceptu fali upravo angažovanje celog ljudskog bića. Jer umetnost stvara i ruka. Postoji mudrost ruke, ruka ima sopstvenu veštinu i sopstveni pokret, kojima vuče liniju. Šta mi se u tom trenutku priviđa? Šta sam hteo i gde sam u tom trenutku od toga što sam hteo? Kako mu prići? To je živ proces, u kome moram ceo da učestvujem, sa svešću, sa podsvešću, sa svim mogućim sadržajima koji u meni postoje. Art magazin: Koliko za vas umetnički rad predstavlja zadovoljstvo, a koliko napor? Postoji li balans između onoga što dajete i onoga što vam se kroz delo kao rezultat vraća? Petar Ćurčić: Slikar je čovek koji to mora da radi. To nije odmor, to nije hobi. Postoji snažan unutarnji poriv da se to radi. Mislim da su moje kolege dobrim delom takvi ljudi. Postoji neko zadovoljstvo kad je delo gotovo, naravno. To je neka vrsta oslobođenja, rasterećenja. Mada, postoje mnoge slike koje se stalno iznova vraćaju, koje nikad nisu gotove i kojima se stalno iznova mora prilaziti. Art magazin: S obzirom na to da stvarate već nekoliko decenija, verujete li da ste potpuno definisani kao umetnik, ili se još uvek tražite? Petar Ćurčić: Ono što je jedino definisano kod mene to je potreba za slikanjem. A da li sam ja kao slikar potpun, to ne znam. Ne znam ni da li ću sutra raditi nešto drugačije. Ne mogu ja sebe da programiram unapred. Ono što ću uraditi, to ću tek uraditi. Za sada je to tek na nivou skica i beleški, a kad ga realizujem biće to ono što mora biti, a na šta sada jednostavno ne mogu da utičem, ni da ga planiram. |
|||
Napiši komentar
Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.
|
 |
| Iz kalendara art događaja |
|---|
|
08.02.2024 - 05.05.2024 | 19.00
Zdravko Joksimović - Skulpture 07.03.2024 - 20.04.2024 | 19.00 IRWIN - NSK State. Retrospektivna izložba 12.03.2024 - 26.05.2024 | 19.00 Uroš Predić - Dostojanstvo svakidašnjice 15.03.2024 - 06.05.2024 | 18.00 Kraj jezika. Još jednom o Vitgenštajnu - Grupna izložba 22.03.2024 - 12.05.2024 | 19.00 Umetnički diskursi o društvenim i klimatskim promenama |
| Izbor godine |
|---|
 |
| Novi Sad 2022 |
|---|
|
| Pregled galerija |
|---|
 |
|
|
| Popularno | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|
|
|
|
| Povezani sadržaji |
|---|
| Podržite Art magazin | ||
|---|---|---|
|
||
| Reportaže | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|
| Knjige o umetnosti | ||
|---|---|---|
|
||
| Intervju | |||
|---|---|---|---|
|
|
|
| Mladen Marinkov | ||
|---|---|---|
|
||
Comments