Branislav Stajević, eminentni keramičar koji je preko četrdeset pet godina prisutan u samom vrhu naše savremene keramike, umetnik je čiji je značaj i kvalitet stvaralaštva bio pravovremeno uočen i vrednovan u proteklim razdo bljima, posebno u trenucima njegovih samostalnih nastupa. Koristeći danas prednosti veće vremenske distance i iskustava svih onih promena koje je savremena umetnička keramika doživljavala od druge polovine prošlog veka, potaknuti retrospektivom otkrivamo nove dimenzije njegovog dela koje je dalo i još uvek daje značajan doprinos razvoju, profilaciji i razu - mevanju ove grane primenjene umetnosti kod nas, posebno na polju posudne keramike.

Početkom 70-tih, godina kada se Branislav Stajević vraća sa šestogodišnjeg usavršavanja u Švedskoj, već zalazi u fokus javnosti i likovne kritike sa svojim posudnim oblicima realizovanim u tada novoj tehnici kamenine i glaziranim na jedan osoben način. Stekavši znanja od najboljih, primenjujući nove materijale i tehnološke postupke, a posebno ponevši iskustva sredine u kojoj savremena keramika i keramički dizajn dosežu visok nivo, započinje i rad na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Formirajući i razvijajući predmet posudne keramike sa obaveznom izradom keramike na kolu, afirmisao je ulogu ručnog, zanatskog oblikovanja kao temelja kreativne nadgradnje na putu do zrelosti i stasanja samostalnih i kompletnih umetničkih ličnosti.

Kao malo ko od stvaralaca savremenika (kao njegovi profesori I. Tabaković i P. Vasić) iskoristio je tu privilegiju da dugotrajnim pedagoškim delovanjem, teoretskim, praktičnim i tehnološkim radom svoje znanje, iskustva i svoju kreativnost prenese brojnim generacijama svojih studenata.

Kod sagledavanja njegovog opusa, međutim, trebamo uvažavati sve one misli, tumačenja i stavove koje je profesor Stajević izrazio u svojim izlaganjima, intervjuima i knjigama govoreći ne samo o svom stvaralaštvu već i o savremenoj keramici i umetnosti uopšte a u kojima se otkriva njegova istraživačka i angažovana priroda.

Dela Branislava Stajevića u ovom periodu, koji je obilovao brojnim razvojnim promenama, previranjima ali i efemernim pojavama i eksperimentisanjima, nisu doživela radikalne izvanjske promene, ona su ispoljavala, u korak s nadolazećim vremenima, suštinske pomake u skladu sa sazrevanjem sopstvenih saznanja i potenciranjem onog suštinskog umetničkog u svakom ostvarivanom delu. Uobičajeni stav ili bolje rečeno predrasuda da, u upotrebnoj keramici, predmetima primenjene umetnosti izdvajamo pre svega estetske vrednosti, udaljavaju nas od njihove biti i potrebe da ova ostvarenja sagledavamo na isti način kao svako drugo umetničko delo.

Iako oblikovanje na kolu nužno proizvodi skladne i pravilne forme, kod Branislava Stajevića težnja za izvanjskom dopadljivošću predmeta nije primarna. Njegova misao usmerena je na smislenost i razložnost njihovog nastanka i postojanja. Njegova dela odražavaju unutarnju kreativnu snagu autora, snažna su u izrazu i volumenu, skulpturalno samostalna u prostoru.

Stajević potencira vrednosti elementarne materije od kojih su oblikovana. On ne istanjuje zidove svojih posuda do utiska njihove lomljivosti i straha od prolaznosti, nego potencira puninu mase, stabilnost i fizičku težinu predmeta. Ne krije tragove njihovog oblikovanja u pravilnim izvučenim ili sabijenim slojevima procesa rotacije. Kod većine dela zadržava zrnastu fakturu površine koja odražava strukturu gline, a glazirane slojeve ili pušta da se zavlače u njene pore ili dozvoljava bojama da u kontroliranim procesima izbijaju iz nanešenih slojeva.

Osmišljene posudne forme, maštovito suzdržanih varijacija, prikrivene poklopcima ili otkrivene unutrašnjosti, govore dovoljno o zrelosti i profesionalnosti njihovog autora kojemu ova tema i činjenica o njenoj višemilenijskoj civilizacijskoj prisutnosti, nije opterećenje niti kočnica na putu do novih kreacija koje u svojoj jednostavnosti ne odaju opterećenost dugotrajnost i složenost svog nastanka. Veliki formati, uslovno predimenzioniranih posuda urađenih na kolu, čine unutar koherentnog opusa jedan zaseban deo, iskorak ka dominantno skulpturalnom uz naglašavanje ili negiranje njihove moguće funkcionalnosti i preispitivanja umetničkih granica.

Slobodno oblikovane keramičke forme, koje ovaj autor paralelno stvara, jedan su kreativni otklon od posudnih, neophodan i za izražavanje i onih drugih dimenzija njegove umetničke ličnosti, u kojem ruka odvojena od keramičkog kola ispisuje i izgrađuje svoj izmaštani svet samosvojnih formi u kojem i drugačiji tehnološki postupak znači nove izazove. Stajevićevi reljefi, realizovani na fasadama i u enterijerima više objekata, govore dovoljno o svestranosti autora i njegovim promišljanjima o kompleksnim odnosima keramike i arhitekture. Dela Branislava Stajevića odražavaju ozbiljnost, doslednost i kontinuitet jednog logično promišljenog delovanja, sažimaju umetničku zrelost, nataloženo iskustvo, kreativnu energiju i volju autora, a spajaju u sebi onu ne uvek uočljivu ali neophodnu kompleksnost idejnog, racionalnog, kreativno izazovnog koja ostvarenja čini istinskim umetničkim delima.

Branislav Stajević jedan je od malobrojnih pojedinaca iz sveta umetnosti koji može osetiti zadovoljstvo svojim postignućima, jer su njegova dela sasvim izvesno nadživela vreme svoga nastanka, zadržala svoje vrednosti kao jedinstveni i neponovljivi primeri umetnosti koja traje za budućnost.

Olga Šram,
istoričar umetnosti

Paula Kaasinen Stajević nastavlja svoje umetničko delovanje u Beogradu početkom 70-tih godina, nakon školovanja u Finskoj i višegodišnjeg usavršava nja u Švedskoj. Stečeno znanje i dragoceno iskustvo rada u kamenini i porcelanu, tehnikama koje su kod nas bile nedovoljno poznate i tek sporadično počele da se primenjuju, daju joj sigurnost koja podstiče slobodu njenog umetničkog izražavanja. Iako likovni kritičari često naglašavaju uticaj
njenog porekla i umetničkog ishodišta u morfologiji njenih dela, sama autorka to nije nikad smatrala presudnim.

U novom umetničkom okruženju ubrzo je prepoznata kao autorka izgrađenog, jasnog stava i odnosa prema keramici, a koja donosi nešto sasvim novo u poimanju ovog medija. Ističe se po delima maštovitih formi posebne poetike koja nenametljivo dotiču suštinska pitanja egzistencije i nestajanja, procese transformacije organskog sveta.

Godine koje slede predstavljale su za nju period dinamičnog uspona, aktivnog izlaganja, a potvrde dostignutih vrednosti rezultirale su zasluženim priznanjima i nagradama. Dovoljno je indikativan podatak da Paula Kaasinen Stajević 1974. godine prvi puta učestvuje na Trijenalu keramike, najznačajnijoj manifestaciji savremene (jugoslovenske) keramike u Subotici i Beogradu, u konkurenciji od 64 autora, odnosno da među 143 eksponata njena keramika osvaja Veliku nagradu 2. trijenala.

Njena dela, očito su anticipirala tadašnje i skore promene na domaćoj sceni koje su keramiku usmeravale putem približavanja savremenim izrazima u likovnim umetnostima a odvajale od ustaljenih usko shvaćenih sadržaja i dekorativnih zadataka primenjene umetnosti.

Paula Kaasinen Stajević, u jednom od ciklusa, stvara keramike u kojima mnoštvo senzacija iz prirode na osebujan način sažima i jednostavnim jezikom transponuje u vidljiva, opipljiva, konkretna i izražajna dela. Taj specifičan senzibilitet za prirodu možemo da prepoznamo i u kasnijim delima u kojima se naslućuje mistična atmosfera i melanholija severa, tama stoletnih četinara ili odrazi u prostranstvima vodotokova.

Ove, uslovne, reminiscencije pejzaža nisu opterećene naracijom, one iskazuju određeni promišljeni postupak prema apstrahovanju sadržaja radi podvlačenja njegovog univerzalnijeg značenja u kojem materija preuzima primat i progovara svojom strukturom i elementarnom snagom. U skladu s tim primenjuje mat glazure prirodnih, zemljanih tonova koje prožimaju formu i postaju njen sastavni deo a fakturu površine, omotača skrivenog jezgra ili prostora, razrađuje vlastitim rukopisom i povremeno oživljava otiskivanjem strukture nekih drugih materijala. Ovde, na pojedinim primerima možemo povlačiti paralelu sa značajnim iskustvima enformela. Uvek odmerena i rafinirana u izrazu, ona ne podleže preteranoj sentimentalnosti i ne upada u zamke preterane konkretizacije predmeta. Iako njena dela odlikuju visoke estetske vrednosti, ne podilazi izvanjskoj dopadljivosti bez naglašavanja osnovnog sadržaja.

Tragovi i znamenja prošlosti, "dnevnici minulih dana" teme su i problematika koje počinje da razrađuje od 80-tih godina, problematika koja od nje zahteva drugačiju vrstu ozbiljnosti i samodiscipline. Stvara keramičke skulpture većih dimenzija, snažne i monumentalne u izrazu. Polazeći od osnovnih geometrijskih formi, koncentriše se na prečišćene jednostavne oblike koji zbog toga nisu lišeni njene originalne fantazije. Istančanim osećajem za materiju kontroliše efekte glazure i vrši minimalne intervencije na površini sugerišući u vatri okamenjene pojave. To su dela asocijativnog naboja koja gube (prethodni) intimistički karakter i progovaraju univerzalnijim jezikom.

Kao monoliti dominantni u prostoru, simboli su prošlosti, tragovi bitisanja koji svojom kamenom ćutnjom prenose tajne poruke za neko buduće vreme. Ove keramičke skulpture sadržavaju izvesnu dimenziju zagonetnosti i nedokučivosti koja direktno provocira posmatrača na uspostavljanje svojevrsnog duhovnog i emotivnog dijaloga sa delom.

Za retrospektivu Paule Kaasinen Stajević izabrana su dela nastala u proteklih četrdeset godina, keramike iz njenih karakterističnih ciklusa od kojih su neka predstavljala međaše u njenom stvaralaštvu.

Kroz razvoj i kontinuitet njenog umetničkog rada uočavamo koherentnost ovog opusa u kojem je konstantno održavala visok nivo ostvarenog, koji se kod umetnika retko susreće. Svoje promišljanje Paula Kaasinen Stajević jasno iskazuje  u svakom pojedinačnom delu na osebujan način ali razložno i samokritično, jednakom umetničkom snagom i ubedljivošću. Njena posebna osećajnost za podsticaje iz sveta prirode, za promene u svetu umetnosti i vremenu u kojem stvara, a iznad svega, posebna sposobnost da osluškuje vlastite unutarnje kreativne podsticaje omogućila joj je realizaciju samosvojnih, originalnih i intrigantnih dela. Ona su trajno ugrađena u tokove naše umetničke keramike i njen neobičan, sudbonosan hod kroz savremenost.

Olga Šram,
istoričar umetnosti