Crteži Dobrice Bisenića su izuzetni. Ne toliko zbog njihove tehničke perfekcije koliko zbog naizgled neobičnog procesa njihovog nastanka, zasnovanog na sistematskom poništavanju i prevrednovanju. Njihov sadržaj i forma proizlaze iz same suštine likovnog mišljenja koje nije zainteresovano za evociranje već za poništavanje, odricanje i otiskivanje u neizvesno.

Ovi radovi esencijalizuju kreativnost oslobođenu svega suvišnog izuzev materije medija. Suština događaja je duhovito (dakle saosećajno) naznačena odsustvom, uklanjanjem tragova i njihovim osvežavanjem novim, ali nikada definitivnim vrednostima. Svako završno stanje ovih crteža je svesno autoironična materijalizacija privremenosti i prolaznosti, bez patetičnog koketiranja sa metafizičkim.

Njihov identitet je određen stvaralačkim napuštanjem, nemirenjem i insistiranjem na promišljenoj promeni. Kritičnost usmerena isključivo ka pronalaženju preciznije, čistije forme, jasnijih rasporeda i odnosa raskrinkava i prevazilazi fetišističku estetizaciju virtuoznosti kojoj su umetnici često skloni. Praznina Bisenićevih crteža je nabijena smislom, ali ne onoga što je uklonjeno ili naznačeno, već onoga čemu je brisanjem omogućeno da se pojavi.

Dejan Grba