Prvi i najsigurniji dokaz našeg postojanja je fizičko telo. Ono je uslov postojanja, izvor zadovoljstva i bola, dokaz uzvišene lepote i tužne prolaznosti. Savremena kultura nameće nam razdvajanje telesne i duhovne realnosti. Konflikt je neizbežan, jedna strana uvek prevagnjuje, a naš zadatak je da pokušamo da nađemo harmoniju i smisao u odnosu duhovnog i materijalnog.

Sa patnjom se rađamo, iskušavamo je sa prvim vriskom i nastavljamo da živimo sa njom do poslednjeg izdaha. Često je nismo svesni, obuzeti smo svakodnevicom, sitnim zadovoljstvima i ciljevima kojim težimo. Patnje postajemo svesni tek u nekim prelomnim trenucima, postaje jasno da je uvek bila tu, da nikad nije ni odlazila.

Crvena mrlja je vrisak duše, vrisak jednog pojedinačnog života koji pokušava da se oslobodi patnje. Da bismo se oslobodili, moramo joj znati izvor.

Da li je to prvobitni greh, kojim je život započet ili je u pitanju samo poremećen odnos supstanci i hormona u mozgu? Ako je u pitanju greh, imamo ceo život da se pokajemo i iskupimo, a ako je u pitanju ovo drugo, možda je dovoljan i lek. Ponekad samo jedna pilula može promeniti tok našeg života.

Čovek je u isto vreme beskrajno krhko i beskrajno snažno biće. Gde je tu slika? Slika je samo dokaz.

Dragana Grujičić