Nikada kao sada ljudsko lice nije činilo mnoštvo. Nikada kao sada nije predstavljalo izazov napraviti od njega identitete. Koje specifične likove vidimo danas na mestima koja nas okupljaju? Koji likovi nam ostaju urezani u sećanje kada prošetamo barselonskom ramblom ili kroz masu japanskih turista koji mahnito pretrčavaju Prado, fotografišu, a potom odlaze.

Zbog toga je značajan rad koji sa taksonomskom voljom obavlja Huanan Sorija; jer se suočava sa masama koje pretenduju da se homogenizuju, koje postaju stereotipi. Ponekad flâneur sa foto-aparatom u ruci, satima ostaje da stoji u jednoj geografskoj tački, da bi kasnije, pošavši od ovih fotografija, na svom računaru rekonstruisao - sledi druga faza umetnikovog procesa - jedan niz identiteta koji se međusovno poništavaju - sopstvenu "pretpostavku sveta" (E. H. Gombrih, 1960).

Sorija, koji bez sramežljivosti koristi grafit i inormatička sredstva kako bi napravio svoja dela, izgleda kao da odgovara na primedbu Bendžamina Valtera u njegovom delu "Umetničko delo u veku svoje tehničke reprpodukcije" (1936): postojanje svakog umetničkog dela je jedinstveno i neponovljivo, svaki komad, bilo da je ulje ili grafit, pojedinačno je dizajniran. Serije koje koristi nastoje da mnoštvu daju smisao celine, a ne da ga automatizuju. Delo je autentično, ispravno  kako u svojim sredstvima tako i u ciljevima.

Daner Gonsales