Imitativna korelacija između tapiserije i drugih likovnih disciplina, najčešće slikarstva, jeste uvek moguća opasnost koja može ugroziti čistotu, čak i egzistenciju medija. Istorijom potvrđeno stanje dekadencije tapiserijske umetnosti, najpre u XVI, a zatim u XVIII i XIX veku, upravo se odnosilo na tapiseriju koja se, gubeći svoja elementarna svojstva,  opredmećuje kao slika. Entuzijastički napori umetnika u traganju za specifičnostima koje tapiseriju definišu kao autentičnu i autonomnu, značili su pre svega  prepoznavanje i problematizovanje ovakvih kritičnih momenata, te sledstveno tome dekadenciju smenjuju "procvat" i "renesansa" ove vrste likovnosti. U tom kontekstu, pristajući uz ideje francuskog slikara Žana Lirsa o vraćanju na proverene vrednosti tapiserije, evropski umetnici je polovinom XX veka shvataju kao poseban izazov i u idejnom i u kreativno-izvođačkom smislu, pa o njima valja razmišljati kao o pokretačima obnove ili – kao što je slučaj sa jugoslovenskim autorima – začetnicima savremene tapiserijske umetnosti.

Prva decenija rada "Ateljea 61" smatra se periodom traganja za izrazom koji će originalnošću ideje potvrditi  autentičnost ovog medija. Nejednak uspeh u praćenju novoformulisanih smernica svakako se može zahvaliti i tome što su vrlo često umetnici slikari, grafičari, vajari..., ne razumevajući pravilno suštinsko značenje tapiserije, zahtevali prosto i pravolinijsko prenošenje svojih dela u drugačiju materiju. Sedamdesetih godina XX veka "Atelje 61" počinje aktivnu saradnju sa umetnicima obrazovanim na akademijama i fakultetima primenjenih umetnosti, na kojima se tapiserija izučavala kao poseban predmet.  Ostvarenja ovih autora značila su i prodor novih likovnih i gradivnih elemenata koji su pomerali granice klasičnog izraza. Uz njih se, ravnopravno upravo zbog ozbiljnosti sa kojom o tapiseriji razmišljaju, može izdvojiti svega nekoliko umetnika likovnih opredeljenja i vokacija, koji su originalnošću i svežinom ideja definisali tokove razvoja savremene jugoslovenske tapiserijske umetnosti. Ostvarenja Smiljane Hadžić sugestivno se nameću svojim visokim kvalitetima, svrstavajući je u red autentičnih tapiserista.

Svoju umetničku radoznalost uz koju se obavezno mora govoriti i o medijskoj i disciplinskoj raznolikosti, već četiri decenije uspešno potvrđuje kroz crtež, grafiku, akvarel, tapiseriju, fotografiju, u čijim različitostima pronalazi principe sličnosti i nalikovanja. Bez bojazni od eksperimenta na kojem se bazira njen istraživački postupak, sa manirima ozbiljnog opservatora mikro sveta iz svog neposrednog okruženja, Smiljana Hadžić stvara provereno uspelom sintezom odličnog likovnog predznanja, poznavanja materije i mašte kao produkta stvarnosti.

Smisleno oblikujući uslove u kojima se životvore njene tapiserije, oslanja se na lepotu i snagu svojih bojenih crteža i skica za tapiserije, prepoznajući u njima sugestivnu moć ostvarenog i materijalizovanog tkanog dela. U "Utkanim mislima" (1982.) i "Zbivanjima i nastajanjima" (1983.) emociju kao nadahnuće sugeriše suptilnim odnosima nejednako upredene niti i rafiniranim pasažiranjem svetlih i tamnih tonova vune prirodne obojenosti. Planiranim promenama tehnika tkanja kojima definiše formu i uvođenjem gajtana kao uslovnog dramatičnog momenta, poruku i smisao sadržine bez naracije i evokativnih ambicija objašanjava očiglednim taktilnim vrednostima tapiserije.

Isečci prirode, apstrahovani ali još uvek prepoznatljivi, inspiracija su Smiljani Hadžić za tapiserije "Tok" (1985.), "Protok" (1986.) i "Kristaloidi" (1987.). Rešavane sličnim postupkom parcelisanja zvučno bojenih polja zatvorenih paralelizovanim crnim okvirima, ove tapiserije – iako opisuju ritam i snagu prividno ukroćenog kretanja ili zaustavljanja vodenih talasa - zapravo imaju naglašenu dekorativnu osobenost. U tretmanu površine ne očitava se namera autorke da potencira volumen i iluziju dubine, pa ipak su ove tapiserije u celosti objekti koji načinju ideju treće dimenzije. Njihovo sadržinsko dejstvo opisano je nepravilnim ili slojevito slaganim oblicima, koje uvode prostor kao aktivni činilac dela. "Spajanje" rađeno za "Novkabel", monumentalno po svojim dimenzijama, inspirisano dominirajućim motivom presečenog kabla ili njegovog vijugavog toka, rađeno je sličnim izvođačkim principom. Uprkos banalizovanoj, konkursom nametnutoj temi, očigledna dekorativnost jeste istinska vrednost ovog ostvarenja. Tapiserija "Zrak" nešto kasnijeg datuma (1995.) unosi elemente uvećanih detalja fotografije kao novog vizuelnog momenta inspiracije, primenjivog u tkanju.  Karakteristike ove, kao uostalom i drugih tapiserija Smiljane Hadžić, otkrivaju izražen smisao autorke za vizuelno postignuto istančanim smislom za boju  i taktilno ostvareno specifičnostima materije.

Goranka Vukadinović