Iz slika Dragana Šijačkog progovara jedan zaboravljeni svet detinjstva, svet koji je, ipak, dečačkom rukom svog "stvoritelja", zaogrnut plaštom posve zrelog umetnika, umetnika čiji je izraz odavno postao prepoznatljiv i u dobroj meri autentičan. Eksplozije boja i zvukova, bajkoviti predeli zaumnog, te posve apstraktna forma u koju su narečeni predeli utkani, ostavljaju bezbroj mogućnosti za čitanje svake slike Dragana Šijačkog, kao jednog novog i do sad nepročitanog rukopisa, uprkos prividnoj oslonjenosti na nekoliko osnovnih motiva.

S druge strane, iza umetnikove razigrane palete, ipak, za onoga kome "čitanje" nije mrsko, često se da naslutiti i sve ono što igru sputava, sve ono što od nas čini starce, sve ono čemu se dete u nama donkihotski opire. Otud mrakovi, otud pobesnele erupcije, otud povremene teške i strašne tišine, uglavljene u ćoškovima Draganovih raspevanih platana. Smena tišine i muzike, smena mraka i boje, smena igre i namrštene ozbiljnosti, sve to, poput smene dana i noći, poput smene godišnjih doba, zaokružuje ovog umetnika, kao kakvu samosvojnu, katkad izgubljenu, ali uvek nasmejanu planetu, planetu koja je odlučila da se u brk nasmeje čitavom onom kosmosu isprogramiranih satelita što svojom voljom ne umeju ni koračati, a kamoli leteti, satelita u kakve se i sami sve češće i nezadrživije pretvaramo, neretko zaboravljajući da je, napokon, sloboda sve što nam ostaje.

Dragan Šijački svoju slobodu ne menja ni za kakav oproban slikarski izraz, ni za kakav populistički transparent, već je živi i svetovima pronosi. Jedina vrata do takve slobode vode upravo kroz igru i kroz onu mrvu "paganskog" detinjstva koju samo hrabri umeju da prepoznaju, te da je u sebi, za sebe i druge, od mraka odbrane i sačuvaju. A Šijačkom takve hrabrosti, sasvim sigurno, ne nedostaje.

Duško Domanović