U multimedijalnom polju savremene umetnosti rad sa jezikom odvija se na više nivoa. U aktuelnoj instalaciji, ispisane reči na podlozi zida galerije upotrebljene su da bi se njima opcrtale konture ženskog tela u pokretu. Svaka kontura je sačinjena od jedne fraze koja se beskonačno ponavlja. Repetativnost rečenica i fraza stvara izvesnu ambivalentnost u smislu poigravanja njihovim semantičkim potencijalnom.

Semantički aspekt reči je prisutan ali se beskrajnim ponavljanjem istovremeno i prazni. Reči su u funkciji oblikovanja vizuelne konture, te se na taj način njihova semantika poništava ili makar do izvesnog stepena neutrališe. Ali svaka kontura nastaje aktiviranjem materijalne strane reči – njihovim grafičkim oblikom i to tako što se rečenice i fraze ispisuju slovima različitih veličina.

Ovaj postupak se može uporediti sa tretiranjem jezičkog znaka u konkretnoj poeziji od kraja pedesetih godina 20. stoleća ali se može dovesti i u vezu sa aktiviranjem vizuelnog aspekta jezičkog znaka u savremenim reklamama. Opisano aktiviranje materijalne osnove reči kao označitelja u smislu njihovog grafičkog oblika semantizuje ih ali ih istovremeno i desemantizuje. Semantizacija i desemantizacija se odvijaju i aktiviranjem označiteljskog aspekta reči kada se one izgovore i kada čujemo ljudski glas, te je ambijentalna instalacija ujedno i zvučni ambijent.

Zvučni ambijent nastaje kada se u galeriji emituje snimljeni glas umetnice koja sporo izgovara već na vizuelan način upotrebljene rečenice i fraze. Reči se izgovaraju sa velikim pauzama te se tako razara ili bar relativizuje, odnosno narušava sintagmatski lanac. U našem slušnom polju oni se pojavljuju kao naizgled nepovezane, odvojene i autonomne, te glas deluje na nas svopstvenom magijom.

Dubravka Đurić