Šest decenija kasnije, pomenuti mladi umetnici izrasli su u antologijske veličine, nezaobilazne u svakoj istoriji umetnosti koja drži do sebe, a narečena stena varadinska postala je jedinstvena i najveća umetnička kolonija ovakve vrste u Evropi. Bujanju kolonije svakako je doprinosio i sasvim solidan tretman od strane samog društva, koje je negda, očigledno, shvatalo da se ne živi samo od trgovine, ugostiteljstva i mešetarenja, već i od kulture. O ovom odnosu svedoči i početak sedamdesetih godina, kada je tadašnji gradonačelnik Novog Sada, Dušan Ilijević, "poklonio" umetnicima, pored prostora u takozvanoj Dugoj kasarni, i ateljee smeštene u zgradi Hornverka, podno Akademije umetnosti.

Kroz pomenute prostore, kako "stare", tako i ove "nove", od nastajanja je prošlo više od stotinu najrazličitijih umetnika, od slikara i vajara, preko tapiserista, pesnika i muzičara, sve do grafičkih i veb dizajnera i majstora novih tehnologija. Svi oni, već punih šezdeset godina, gradu, pokrajini i državi daju jedan pečat koji je nemali broj puta opravdao već pomalo izanđao epitet Novog Sada kao "srpske Atine", ali koji je i u daleko širim okvirima neretko etiketirao Jugoslaviju, odnosno Srbiju, kao zemlju u kojoj stotinu umetnika stvara na steni što se nad Dunavom nadvila.

Najveći deo tih umetnika već je uveliko i davnih dana svoje ime opravdao i u svetske umetničke tokove upisao. No, pitanje koje se sve češće nameće glasi: da li je i društvo opravdalo svoju ulogu koju bi u životu ovakve kolonije, kasnije formalno uokvirene kao "Likovni krug", trebalo da obavlja? Nažalost, odgovor na pitanje, uz sav mogući optimizam, poražavajuće je negativan. Ako sa jedne strane imamo pomenutu činjenicu da je Tvrđava jedinstvena kolonija u Evropi, a da, sa druge strane, na istoj toj Tvrđavi uveliko etablirani umetnici bezmalo svakodnevno strahuju da će ih kakav šibicar ili kafedžija najuriti i njihove ateljee pretvoriti u kupleraje ili poslastičarnice, onda se, fakat, suočavamo sa svim paradoksima i licemerjima koje onaj epitet "srpska Atina" sa sobom nosi, a pre svega sa paradoksom da živimo u društvu koje za visoku kulturu mari manje no što bi neko kudikamo normalnije posvetilo psima lutalicama. Doduše, o psima lutalicama poneko još i ovde brine.

Kako god, u nekoliko prethodnih saziva gradske vlasti, svaki poslenik za kulturu i svaki gradonačelnik bar su po jednom "svečano obećali" da će "Likovni krug" biti tretiran kao institucija od ogromnog značaja za sredinu u kojoj živi, te da će i sijaset problema s kojima se umetnici suočavaju biti rešeno. Nažalost, daleko češće su bile izjave onog drugog tipa, odnosno izjave u kojima se umetnicima jasno i nedvosmisleno stavlja do znanja da su, u najmanju ruku, nepoželjni, ako ne i "štetni" po isto to društvo. U skladu sa ovom "štetnošću", ateljee petrovaradinske već godinama pohode razni "premerivači" prostora, preteći globama i nametima, umesto nagradama i priznanjima, koje je, po sudu onih koji sude pameću a ne novčanikom, veliki broj članova "Likovnog kruga" zaslužio.

Na sreću, uprkos apsolutnom nedostatku sluha od strane struktura za išta što ne donosi kratkoročnu dobit, "Likovni krug" posve uspešno uspeva da nadživi brojne politikante i njihove garniture, te da za sebe iste one nagrade i priznanja obezbedi diljem sveta, gde je rasuto, što po galerijama i muzejima, što po privatnim kolekcijama, na stotine umetničkih dela nastalih upravo na petrovaradinskom bastionu duha, jednom od poslednjih zidova odbrane podignutih pred najezdom varvara "vrlog, novog sveta".

Danas na Tvrđavi, u osamdesetak memljivih no živih ateljea, stvara oko stotinu umetnika svih orjentacija i generacija, pronoseći svoju priču i svoj grad kroz kataloge i monografije na svim jezicima planete. Planete čiji najzabitiji kutci neretko za umetnost imaju više razumevanja od menadžera, savetnika i trgovaca u "srpskoj Atini". Veli poslovica da čoveku nećemo pomoći, ako mu damo ribu, već ako ga naučimo da peca. Članovi "Likovnog kruga" su, tokom šest decenija trajanja ove kolonije, bezbroj puta dokazali da itekako umeju da "pecaju", te da im takva pomoć dušebrižnika nije potrebna. Sve što im je potrebno, kažu, jeste da im isti ti dušebrižnici uporno i iznova vodu ne mute. I da bar ne odmažu, ukoliko već ne mogu da pomognu, životu koji na Tvrđavi raste, nadrastajući umetnošću sve njene cigle, te vojske i delegacije koje vekovima pokušavaju da je pokore.

Duško Domanović