Osnovna ideja za ovaj rad potiče iz razmišljanja o samostalnoj figuri umetnika u savremenom društvu. Pre svega, postavlja se pitanje o neophodnosti i smislu umetničke profesije. Šta je umetnik, odakle mu ideje, čije su te ideje i šta se sa umetnikom dešava na nivou svakodnevnog života i navika? Da li je moguće bez bitne, bolje reći jasne uloge samog umetnika proizvesti umetničko delo, koje u društvu u kome je nastalo ima svoju prihvatljivost i svrhu?

Umetnik istupa iz uloge autora i odriče se ideje za stvaranje umetničkog dela. Ličnost umetnika se kroz digitalni medij rasčlanjuje i prikazuje u simulaciji mikroskopske analize i eksperimenta. Kroz digitalni video i animaciju, umetnik se transformiše u digitalnu aplikaciju – virtuelnog kućnog ljubimca. To je takozvani N3utrin0 (neutrino) umetnik. Dakle, živi umetnik je dezintegrisan na digitalne čestice, koje su programirane da komuniciraju sa korisnicima i proizvode kompjuterski generisanu grafiku. Cilj je da se od umetnika napravi neka vrsta mutanta, hibrida, kiborga, čiji bi zadatak bio da odgovori na želje korisnika u procesu stvaranja digitalnih slika. Da li bismo tako dobili zanimljivo umetničko delo i dokaz da umetnost možemo programirati, te da živi umetnici više nisu potrebni?

Doktorski umetnički projekat "Održivi razvoj nadahnuća umetnika u ulozi virtuelnog kućnog ljubimca" započet je pod mentorstvom profesora Rastka Ćirića.