Nasuprot ultrasavremenim lutanjima još uvek postoje umetnici koji svojom slikarskom mišlju stvaraju likovnu poemu koja slavi čin slikanja. Jedan od njih je Bojan Kiridžić, nenametljivo okrenut ka prošlom, pri čemu pod velom sećanja ostavlja nizove oplemenjenih slika. Naime, Kiridžić otvara patinirane kapije iza kojih trepere motivi koji zasigurno više nisu u upotrebi.

Stari gramofon zvukom pojašnjava, još jednom, metafiziku slikarskog procesa i tako slušamo tajne koje se kriju u slikarevom vanvremenskom. Sve je ukriveno taktilnim intimističkim svetom Bojana Kiridžića. Apstrahovanje starog ogledala u obliku elipse dočarava sliku u slici. Kao da kroz teleskop uperen u nebo gledamo plamene sete.

Kiridžić je ranije oformio svoje zakone u slikarstvu. Razgibane kompozicije odišu svežinom i preobražavaju se u pikturalnosti. Svuda naziremo diskretnu lepotu žene. Preciznije, on u nanosima različitih inteziteta vaga na slikarskim tasovima otmenost ženske figure i njene nedokučivosti. Ponegde kao kroz ključaonicu svoje duše ženske figure se pojavljuju u toploj gami, ponekad u mrkozelenim tonovima, a uvek u plutajućem nagoveštaju.

Romantičarska nota Kiridžićevih slika tiho ukazuje na zaboravljene sofe koje postaju scenografija za pojedine atribute ženstvenosti (šminka, ogledalo, veo, plašt...). Na kompozicijama su prosute latice i sitne tačke koje asociraju na bisere. One odmenjuju crtež i slikama pridodaju spiritualnu otmenost. Sve to uspešno sublimira nepregledan opseg slikarevih čulnih vizija.

Danilo Vuksanović,
slikar

Znan sa ranijih izložbi kao apstraktan slikar, Bojan Kiridžić je u Galeriji Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine u Novom Sadu izložio novi ciklus. Ponekad je postupak obrnut, pa su na slojeve boja naneseni biljni motivi. Ova igra konkretnog i apstraktnog varira iz slike u sliku, unošenjem novih nijansi, svetlosnih kontrasta i oblika površina. Posebno su fino artikulisane površine pozadinskog svetla koje kao da izbija iz samih slika.

Ovim delima Kiridžić se udaljio od svojih čisto apstraktnih formi, pokazujući više interesovanja za ornamenat i ritam, čime se približio i znakovnom repertoaru svakodnevlja, a time i gledaocu, unoseći u ove slike putem zidnih šara i priličnu dozu nostalgije.

Andrej Tisma,
likovni kritičar

Posmatrano sa aspekta razvoja moderne umetnosti slikarstvo Bojana Kiridžića - koji se predstavlja svojom prvom samostalnom izložbom - možemo najpribližnije odrediti kao lirsku apstrakciju s obzirom da platna o kojima govorimo u najvećoj meri poseduju osnovne elemente ovog izraza: ritmičnu likovnu harmoniju i slobodnu slikarsku gestualnost automatskog postupka. Ipak, ostati na tako direktnom odredenju, naročito posle protutnjale postmoderne i svih sloboda koje je donela, bilo bi nedovoljno za razumevanje dela ovog mladog umetnika.

Prisutni elementi i akcenti enformela, art-bruta i dripinga čine da u ovim slikama možemo pronaći mnogo više od uobičajene komunikacije sa jednim likovnim delom. Naime, Bojan Kiridžić se nije bavio jednostavnim prenošenjem neuhvatljivih likovnih oblika na platno već je pokušao, i u velikoj meri uspeo, da iskoristi zakonomernosti automatskog postupka ne bi li, kako to kaže Breton, pronašao ključ koji "ad infinitum" otvara škrinju sa mnogim pregradama koja se zove čovek.

Interesujući se za suštinske stvari koje u sebi nosi jedno ljudsko biće: oprost, ljubav, raspeće, oplakivanje, samoća... ovaj mladi umetnik na neuobičajen način pokazuje da angažman u slikarstvu ne mora da bude uvek u domenu jezika agresije, šoka ili ironije zbog izbegavanja banalizovanja do kojeg dolazi prilikom asimilacije.

Obraćajući se kako čoveku pojedincu tako i čoveku uopšte, Bojan Kiridžić pokazuje da je i kao umetnik i kao čovek duboko svestan svog vremena i svog sveta što je od velike važnosti s obzirom da je opšte poznato da su sva velika dela nastala kao sposobnost umetnika da odgovori svom vremenu. Pojavljujući se na javnoj likovnoj sceni u jednom vremenu opšte agresije na čoveka, ovaj mladi umetnik je svoje mesto pronašao na najbolji mogući način.

Luka Salapura,
likovni kritičar
(predgovor kataloga izložbe)

Lirska apstrakcija na slikama velikog formata uz elemente i akcente enformela, art-bruta i dripinga, kojima se Bojan Kiridžić predstavio na svojoj prvoj samostalnoj izložbi u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, bila je praćena interesovanjem za suštinske stvari koje u sebi nosi jedno ljudsko biće: oprost, ljubav, raspeće, oplakivanje, samoća... Ovaj mladi umetnik je tada na neuobičajen način pokazao da angažman u slikarstvu ne mora da bude uvek u domenu jezika agresije, šoka ili ironije.

Nova samostalna izložba potvrđuje da je interesovanje za suštinski emotivni život i postojanje čoveka, uz kombinovanje klasičnog i savremenog likovnog jezika, jedan ispravan i nadasve autohton put. Beskrajni valeri toplih i hladnih boja lagano postaju ono čemu svaki stvaralac teži - prepoznatljiv likovni govor autora. Vrlo intiman odnos prema valernom svetlu teško da će nekog ostaviti ravnodušnim. U toj igri boje i svetla Kiridžić stvara slike ne samo likovno plemenitog, već i jednog drugačijeg, skoro metafizičkog sveta.

Oslobođen napetosti za inicijalnim dokazivanjem, koju skoro uvek nosi prvo samostalno predstavljanje, ovaj umetnik je sada upotrebio žensku figuru kao alegoriju ne samo da bi dodatno osnažio kompoziciju već i da ugradi nove likovne elemente (akcenti ekspresije, na primer) kojima je naznačio da se neće zadržavati na postignutom uspehu prethodnih izložbi. Jedna izjava Amerikanca Adolfa Gotliba, u kojoj kaže da se bavi teško uhvatljivim i nepostojanim likovnim oblicima koji za njega imaju emocionalnu vrednost mogla bi se sasvim ozbiljno primeniti i na dela koja stvara Bojan Kiridžić.

Ipak, ako malo obrnemo stvar i prihvatimo emociju ne samo kao univerzalno već i kao apsolutno izvorno estetsko stanje koliko je, istovremeno, iskomplikovan postupak za stvaraoca? Prost likovni element ili elementi lako mogu da dostignu niži oblik tj. dekoraciju. No, da li emocija može da bude dekoracija? Bojan Kiridžić upravo u spoznaji emocije kao takve i smelom prihvatanju obnarodovanja iste, uz potpuno kontrolisanje likovne materije, protežira mladost umetnosti i umetničkog delovanja. Bez zadrške i kalkulacije.

Bretonovo verovanje u razrešenje suprotnih stanja, kao što su san i stvarnost, kroz jednu vrstu apsolutne realnosti tj. nadrealnost vizuelno je uobličila jedan likovni pravac. No, da li je nadrealno u likovnoj umetnosti samo ono što nam je do sada poznato kao stvoreno? Početkom trećeg milenijuma realnost prostora i nadrealnost događaja u kojima deluje Bojan Kiridžić imaju sve odlike potpuno nove spoznaje stvarnosti. U tom smislu treba posmatrati i novostvorena dela ovog umetnika.

Luka Salapura,
likovni kriticar
(predgovor kataloga izložbe)

Slike Bojana Kiridžića nemaju nazive jer je teško imenovati ono što nam umetnik varijacijama jednog kolorističkog motiva prikazuje - čulnost. Za razliku od ranijih radova, na kojima su bili zastupljeni religiozni motivi sa čistim kolorističkim podlogama, ulja na platnu predstavljena u galeriji ULUV-a "igraju" se sa dekorativnošcu. Prepoznatljivi potezi starog valjka za krečenje ponavljaju se na svim slikama, čime autor želi da, ne bez ironije, podseti na "duh zaboravljenog vremena".

Blag u izrazu, koristeći zagasite boje, umetnik nam u isto vreme prikazuje mikro i makro svet. Stojeći u sobi, posmatrajući spoljašnjost i istovremeno sublimirajući proživljeno vreme, autor kroz vizuru istorije i okoline postaje neka vrsta voajera sopstvene intime. Tanka crvena linija koja se pojavljuje na pojedinim slikama simboliše prisustvo samog autora u tom procesu.

Kiridžić o svom stvaralaštvu kaže sledeće: "U mom slikarstvu najvažnije je svetlo i atmosvera. Ima dosta autobiografskog u mojim rukopisima, ali autobiografsko kao neko prisećanje, maštanje, sve je prozirno, kao i moj pogled kroz starinsku koprenu. Tehnika nije bitna, ona pruža samo nagoveštaj".

D. I.