Možda, u umetničkom konceptu Maje Erdeljanin koji se opire crnim slutnjama, verujući u unutrašnju snagu same umetnosti u njenu mogućnost transformacije i novog promenjenog života. Ovaj vitalistički koncept poštuje sadašnji trenutak i deluje u njemu, unoseći u njega potrebnu pozitivnu energiju, nudeći optimističku atmosferu. To ne znači da ne opominje, da ne kritikuje, da ne ukazuje na probleme, već znači da predlaže svoja, osobena rešenja, podstiče pozitivne promene, nudi nadu.
 
Po obrazovanju slikarka, Maja Erdeljanin, ne zadovoljavajući se samo klasičnim uokvirenim slikarskim platnom ili akvarel hartijom, otkriva nove mogućnosti izražavanja u slobodi i izazovu virtuelne slike. Tehnološke inovacije savremenog doba omogućile su joj proširivanja svog osnovnog medija (slikarstva) i njegovog drugačijeg tumačenja preko transparentnih instalacija, digitalnih slika, video sekvenci, artikulisanih montaža i sl.

Krećući se u proširenom polju umetnosti, samouvereno, bez straha od eksperimentisanja i novih izazova, sa koncepcijski jasnom idejom, vodi svoja istraživanja u pravcu harmonijskog sklada emocionalnog i racionalnog, osećajnog i misaonog. Na prvi pogled, stvarajući svesno lirsku atmosferu poetskog naboja, ona vas uvlači u svoj privlačni svet u kome vam nudi drugačiju stvarnost od realne, ali u kojoj zahteva da budete aktivni, da poređenjem dve stvarnosti shvatite poruku koju vam šalje, diskretno i nenametljivo, ali veoma odlučno. To je posebno naglašeno u njenim najnovijim radovima nastalim u periodu 2011/2012 nazvanim  Color therapy, koji podrazumevaju digitalne fotografije, video radove, kombinovane tehnike, transparentne instalacije.

Oslanjajući se na hromatologiju, verujući u snagu i moć boje, u njeno terapijsko dejstvo na čoveka, društvo, urbanu sredinu, shvatajući njenu magiju u okviru marketinškog i advertajzing prostora, gradi svoj umetnički diskurs u kome kritikuje svet reklame, oglašavanja, biznisa kao i njegovo perfidno i manipulativno korišćenje boje.

Maja Erdeljanin je savremena umetnica sa osećanjem pripadnosti svetskoj porodici umetnika, i nomadskom potrebom kretanja i upoznavanja novih sredina, gradova i ljudi. Svoju radoznalost usmerenu ka gradu u kome živi kao i drugim gradovima kroz koje je, na svojim putovanjima prolazila iskazuje kroz svoju umetničku praksu. Nudeći grad okupan bojama u svom radu "Gallery Novi Sad" se pozabavila vizuelnim problemima urbane sredine. Intervenišući u slobodnom gradskom prostoru, prekomponujući svoje slike i premeštajuči ih na urbane fasade i bilborde, gradi novu virtuelnu sliku grada osunčanog vedrim bojama, a oslobođenog komercijalnih poruka.

Zahvaljujući kompjuterskoj tehnici umetnica je vešto mogla da zaobiđe stroge i zamršene gradske propise i bez potrebnih gradskih dozvola ostavi svoj umetnički trag na gradskoj arhitekturi, te ulice i trgove grada načini privlačnijim i drugačijim. Kroz svoj umetnički koncept, razvijajući prvobitnu ideju, stvara osobene, “nove slike”, virtuelne intervencije u slobodnom prostoru kojima pokušava da promeni izgled i značenje odabranog gradskog prostora. Delujući na "licu mesta" u okviru zamišljene i drugačije stvarnosti, umetnica bira boju i određuje potez vodeći računa o osobinama određenog prostora, tj. arhitekturalnoj površini na kojoj vrši intervenciju, uzimajući u obzir poziciju objekta u okviru urbane celine, njegov društveni ili vizuelni značaj, njegov položaj u odnosu na vizuru prolaznika i sl. Grad za umetnicu postaje lični galerijski prostor, u kome se odvija virtuelna, koncepcijski vrlo promišljena postavka kolorističkih eksponata.

U ciklusu video radova COLOR THERAPY (2009 - 2012) u kome takođe glavnu ulogu ima grad,  umetnica grad tretira kao slikarsku površinu, podlogu za svojevrsni akvarel upotpunjen zvukom. Kroz niz kratkih video radova, kao da vodi lični, vizuelni dnevnik zapisa i zabeležaka o jednom gradu čiji se izgled i atmosfera mogu menjati i samim meteorološkim promenama (sunce, kiša, sneg...). Zapažajući detalje koji su običnom užurbanom prolazniku "nevidljivi" i "neprimetni", a koji mogu biti statični (deo zgrade, reklamni pano, saobraćajni znak i sl.) ili izazvani kretanjem (ljudi, automobili, autobusi, kapi kiše u padu, let goluba...)  i posmatrajući ih iz različitih uglova, izdvaja ih u zasebnu pokretnu sliku, označavajući je kao važnu vizuelnu komunikaciju jednog grada.

Maja Erdeljanin, ne izlazeći slikom u prostor na način kako su to činili slikari-postmodernisti osamdesetih godina prošlog veka stvarajući sliku-objekat ili prostornu instalaciju, već u duhu umetnosti novog milenijuma,  prihvatajući izazove novih tehnologija, interaktivno i kroz virtuelnu stvarnost komponuje osobene, "nove slike", koloristički veoma privlačne. Gradeći tako jedan novi umetnički poredak, ponudila je i novu estetizovaniju realnost, u kojoj istaknuto mesto zauzima color therapy.

Svetlana Mladenov