Mali je broj umetnika koji se po predispoziciji, autopoetičnoj verodostojnosti i koherenciji ne identifikuje sa Kamijevom mišlju da se "ni jedan čovek nikada nije osmelio da sebe opiše takvog kakav je". Grafika Irene Durlević je scena sa brojnim efektima lirskih zapisa. Evidentan je taj trenutak dodira u kojem nadvladava jedna nova, energična potreba, da objektivno stanje dela proisteklog od čiste ideje, iz duboke kontemplacije i posvećenosti, pronalazi put do posledičnosti i dokaz nematerijalne suštine umetnika. Njen likovni jezik je u pravcu sopstvenog samoimenovanja koji pamti i reintegrira kulturno i poetsko iskustvo iz više perioda.

Ove veze objašnjavaju empirijski kontinuitet u pravljenju dela. Ostvarujući posebnu lirsku stilizaciju, apstrahovanje i dekonkretizaciju znakova, postaje dominantan rezultat suptilne arabeske.

Kada nas asocira na lavirint, onda nas poziva da krenemo kroz njega, uvlačeći nas u novi "smisao", u nove objektivne planove; između osećaja iskustva i nesmirene refleksije. Rađaju se oblici i sadržaji koje treba da upoznamo. Naglasio bih spiritualno poreklo ovih dela kao i raznolikost viđenja i uočavanja izražene "suprematije duhovnog" u odnosu na njihovu materijalnu pojavnost.

Taj integrativni proces od vidljivog, i onog što stoji iza njega, od senzacije i otkrivanja, ukršta "jedan" neraskidiv nivo različitih ogranaka. Poetska refleksija se nadgrađuje na vidljivo i u svojoj vidljivosti - postaje jedinstvena.

Kao plod glumačke brige, prateći svoj autentičan i lični rukopis odmerava upisan znak u odnosu na beline, kao što se meri "govor" i "tišina". Irena prvenstveno odmereno, tihim glasom osvaja umeće postavljanja sve složenijih i najrazličitijih pitanja modernog iskustva.

Brojne slike kao male misterije, hronike posebnosti, redosled impresija, evokativno i slobodno maštanje, preuzima kao najstalniji izraz, kao jedinstveni način da nam predoči nepovratnost samo – svog sveta. Irena ih podstiče iz sebe, kao što u primordijalnom početku, u samom stvaranju vremena, "neki drugi" učestvuju u uređenju sveta – označavajući čin poistovećenja sa vremenom supstance - u kojem vreme ne postoji. Odmah zatim, meditativni plan, kao stvaralački podstrek, formira umetničku viziju koja oscilira između verističke slike i asocijativne impresije.

Uvek preispitujući umetnost koju stvara, kod njenih grafika kontemplativni odsjaj se doživljava intenzivno, s iskustvom koje je neponovljivo, verujem najviše tada kada je tako čulno i toliko vidljivo.

prof. Mirko Vujisić