 Kada me kolege iz Beograda, gde sa bar jednom mesečno u likovnom životu desi neki skandal, neko prijatno otkriće ili neka "veličina" biva "sahranjena", upitaju šta ima novo u Novom Sadu, šta se dešava u našim galerijama, ja naprosto nemam šta da im kažem. Kada se zamislim u želji da saopštim nešto zanimljivo, ostajem bez reči. Onda shvatam da se u novosadskim galerijama u stvari ništna ne dešava. Ne u bukvalnom smislu, jer tu se s vremena na vreme unose neke slike, postavljaju na zidove, ljudi se okupljaju na dan otvaranja izložbi, ali to sve nema nikakvog značaja za stvaralački život, za postizanje inovativnih rezultata, za promenu načina razmišljanja o umetnosti. Izložbe se postavljaju i skidaju, tek da bi se nešto u galerijama dešavalo, a ko o umetnosti u ovom gradu uopšte i azmišlja? U Novom Sadu na oko hiljanu likovnih stvaralaca postoji jedan i po likovni kritičar, a i to je mnogo u odnosu na dogadjanja i potrebe.
A šta je sa novosadskim galerijama? Šta one čine da ožive likovnu scenu grada? Eto, na primer Galerija SULUV-a (ili ULUV-a, jer ona istovremeno služi kao izložbeni prostor članovima Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i gradske podružnice ovog Saveza). U poslednjih nekoliko godina ni jedna izložba održana u njoj nije nam se urezala u pamćenje. Verovatno zato što tu izlažu uglavnom oni članovi SULUV-a koji uspeju da za svoj nastup nadju sponzora (troškovi opremanja radova, transporta, štampanja pristojnijeg kataloga). Ali koji veliki i ozbiljan umetnik stiže da obilazi i moljaka sponzore, uglavnom novopečene bogataše, da se radi njegove izložbe "ispruže" za par hiljada maraka?
Ova, nekada veoma ugledna i uticajna novosadsaka galerija je, zbog sramotno niskog budžeta koji dobija od države, onemogućena , dakle, da izložbe priredjuje selektivnije, a stvaraocima i ovoj sredini nametne oštrije kriterijume, kako bi KREATIVNOST bila stavljena u prvi plan, a ne puka sponzorisana produkcija.
I druga udruženjska galerija u Novom Sadu, Nekadašnja "Forma", a sada samo Galerija UPIDIV-a (iza ove skraćenice krije se Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine), ne može se pohvaliti svojim radom. Iako je izložbena delatnost glavni zadatak ove asocijacije koja broji oko 300 članova, u njenoj galeriji se godišnje u proseku održe tri izložbe. Dakle 1% članova UPIDIV-a usudi se da nastupi u ovom, inače veoma malom prostoru. A šta je sa onih 99% stvaralaca? Možda i ne žele da se izlažu sudu javnosti, ili nemaju za to vremena, jer dizajneri i primenjeni umetnici uglavnom jure za lovom. Na taj način oni primenjuju umetnost.
Velelepni izložbeni prostori Muzeja Vojvodine na kraju Dunavske ulice nisu baš najbolje iskorišćeni. U situaciji kada Muzej savremene likovne umetnosti postepeno ostaje bez izložbenog prostora, a i onaj što ima nije adekvatan, u obe zgrade Muzeja Vojvodine izlažu se uglavunom autori minornog značaja; od slikara naivaca, amatera koji imaju da plate za iznajmljivanje prostora, do komercijalnih i anahronih neorealista i neoromentičara.
Galerija novosadskog ogranka SANU, koja bi po svome rangu trebala da drži najviše kriterijume, dopuštala je donedavno da u njoj izlažu čak i članovi Lekarskog društva, dakako čisti amateri i diletanti. Valjda zato što u lečenju bolesti ostarelih lica to nisu.
Kulturni centar Novog Sada ima na raspolaganju dve galerije, legendarnu Tribinu mladih i Mali likovni salon. Na Tribini, čini se, glavnu reč vodi gostujući Studentski kulturni centar, koji nema svoju galeriju, i priredjuje izložbu za izložbom, mladim autorima, kako i priliči ovom prostoru. Ali zabrinjava Kulturni centar, koji ovu galeriju u stvari koristi kao šalter za prodaju bioskopskih karata, pa izložbe možete videti samo u kasnim popodnevnim i večernjim časovima kada u "šalteru" neko radi. A dok razgledate umetnička dela kroz galeriju se proteže red za ulaznice i čuje se žagor nestrpljivih filmskih fanova.
Mali likovni salon jedna je od najprofesionalnijih galerija u Novom Sadu. Njihova aktivnost neprestano teče, a uz prednji galerijski prostor do ulice, imaju i jedan skriveni, gde se slike isključivo prodaju. I u tom komercijalnom delu oni imaju najsolidniju i najraznovrsniju ponudu u gradu, valjda zato što imaju i najdužu tradiciju. Rade sa umetnicima iz čitave zemlje i ponekad publici prirede iznenadjenja, jedino je šteta što u prednju galeriju staje samo pet, šest slika većeg formata.
Andrej Tišma
jun 1997. |
