A šta je sa novosadskim galerijama? Šta one čine da ožive likovnu scenu grada? Eto, na primer Galerija SULUV-a (ili ULUV-a, jer ona istovremeno služi kao izložbeni prostor članovima Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine i gradske podružnice ovog Saveza). U poslednjih nekoliko godina ni jedna izložba održana u njoj nije nam se urezala u pamćenje. Verovatno zato što tu izlažu uglavnom oni članovi SULUV-a koji uspeju da za svoj nastup nadju sponzora (troškovi opremanja radova, transporta, štampanja pristojnijeg kataloga). Ali koji veliki i ozbiljan umetnik stiže da obilazi i moljaka sponzore, uglavnom novopečene bogataše, da se radi njegove izložbe "ispruže" za par hiljada maraka?

Ova, nekada veoma ugledna i uticajna novosadsaka galerija je, zbog sramotno niskog budžeta koji dobija od države, onemogućena , dakle, da izložbe priredjuje selektivnije, a stvaraocima i ovoj sredini nametne oštrije kriterijume, kako bi KREATIVNOST bila stavljena u prvi plan, a ne puka sponzorisana produkcija.

I druga udruženjska galerija u Novom Sadu, Nekadašnja "Forma", a sada samo Galerija UPIDIV-a (iza ove skraćenice krije se Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine), ne može se pohvaliti svojim radom. Iako je izložbena delatnost glavni zadatak ove asocijacije koja broji oko 300 članova, u njenoj galeriji se godišnje u proseku održe tri izložbe. Dakle 1% članova UPIDIV-a usudi se da nastupi u ovom, inače veoma malom prostoru. A šta je sa onih 99% stvaralaca? Možda i ne žele da se izlažu sudu javnosti, ili nemaju za to vremena, jer dizajneri i primenjeni umetnici uglavnom jure za lovom. Na taj način oni primenjuju umetnost.

Velelepni izložbeni prostori Muzeja Vojvodine na kraju Dunavske ulice nisu baš najbolje iskorišćeni. U situaciji kada Muzej savremene likovne umetnosti postepeno ostaje bez izložbenog prostora, a i onaj što ima nije adekvatan, u obe zgrade Muzeja Vojvodine izlažu se uglavunom autori minornog značaja; od slikara naivaca, amatera koji imaju da plate za iznajmljivanje prostora, do komercijalnih i anahronih neorealista i neoromentičara.

Galerija novosadskog ogranka SANU, koja bi po svome rangu trebala da drži najviše kriterijume, dopuštala je donedavno da u njoj izlažu čak i članovi Lekarskog društva, dakako čisti amateri i diletanti. Valjda zato što u lečenju bolesti ostarelih lica to nisu.

Kulturni centar Novog Sada ima na raspolaganju dve galerije, legendarnu Tribinu mladih i Mali likovni salon. Na Tribini, čini se, glavnu reč vodi gostujući Studentski kulturni centar, koji nema svoju galeriju, i priredjuje izložbu za izložbom, mladim autorima, kako i priliči ovom prostoru. Ali zabrinjava Kulturni centar, koji ovu galeriju u stvari koristi kao šalter za prodaju bioskopskih karata, pa izložbe možete videti samo u kasnim popodnevnim i večernjim časovima kada u "šalteru" neko radi. A dok razgledate umetnička dela kroz galeriju se proteže red za ulaznice i čuje se žagor nestrpljivih filmskih fanova.

Mali likovni salon jedna je od najprofesionalnijih galerija u Novom Sadu. Njihova aktivnost neprestano teče, a uz prednji galerijski prostor do ulice, imaju i jedan skriveni, gde se slike isključivo prodaju. I u tom komercijalnom delu oni imaju najsolidniju i najraznovrsniju ponudu u gradu, valjda zato što imaju i najdužu tradiciju. Rade sa umetnicima iz čitave zemlje i ponekad publici prirede iznenadjenja, jedino je šteta što u prednju galeriju staje samo pet, šest slika većeg formata.

Andrej Tišma
jun 1997.