 U Novom Sadu ima nekoliko hodničkih galerija, koje se samo galerijama nazivaju, a ustvari su nekakva predsoblja, čekaonice, prolazi do kancelarija, i ma koliko da se u njima priređuju izložbe, u svesti publike to definitivno ostaju hodnici. Tako na primer Vojvođanska banka, koja štampa najlepše i najskuplje kataloge među novosadskim galerijama, izložbe priređuje u dugačkom holu iz koga se ulazi u razne direktorske i sekretarske kancelarije. Između postavljenih slika publika gleda u vrata administrativnih službi Banke. Ali Banci svi opraštaju; umetnici jer im besplatno oprema radove, štampa izvrstan katalog, a ponešto i otkupi, javni mediji jer je Banka dobar sponzor, a publika voli raskošne koktele na otvaranjima koji se dugo pamte. Zato, iako zabačena na prvom spratu, iza nekoliko stepeništa, ova nazovi-galerija uvek je na otvaranjima puna.
I Galereija "Most" Kulturno prosvetne zajednice Vojvodine ustvari je predsoblje administrativnih kancelarija; čekaonica za sastanke i skupštine koji se ovde svaki čas održavaju. Kada se jedno vreme iz galerije ulazilo u knjižaru i videoteku smeštene pod istim krovom, više je ličila na pravu galeriju, ali izgleda je radnicima KPZ-a tada bilo suviše bučno, pa su ove dodatne kulturne sadržaje (kasnije znane pod nazivom IKA "Prometej") najurili i sada uživaju u grobnoj tišini koja okružuje eksponate.
I Arhiv Vojvodine, u nekadašnjoj zatvorskoj zgradi, odlučio se da među svojim hladnim ispoliranim mermernim zidovima gaji kulturu i ponekad u holu prizemlja napravi izložbu slika ili fotografija. Te izložbe, inače veoma dobro osmišljene i postavljene, presdstavljaju nasušnu dopunu repertoara novosadskih galerija iz kojih je, nekada cenjena i napredna fotografska umetnost, definitivno proterana. Ipak odzvanjanje koraka i glasova po ovoj "galeriji" uvek nas podsete da se zapravo nalazimo u stepeništu Arhiva.
Međutim da je za dobru i prijatnu galerijsku atmosferu dovoljan i sasvim mali i jednostavan prostor, ali pošteđen čekaoničke i hodničke atmosfere, svedoči svojim delovanjem minijaturna galerija Centra za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". U nekoliko godina koliko postoji kroz njen izlagački program su se prelamala sva najaktuelnija zbivanja u našoj, pa i svetskoj umetnosti. Ova galerija je uspela čak i u vreme najtvrđe kulturne blokade Jugoslavije da u svome programu ima čak polovinu inostranih autora, a kako su se u tome dovijali, organizaciono i materijalno, to zna samo njen urednik i direktor Sava Stepanov. Izlagali su tu i legendarni njujorški umetnik Kristo, i pariski Ero, Džon Held iz Dalasa, Vorholov saradnik Bili Nejm, grupa francuskih i austrijskih mladih umetnika, talijanska grupa "Brigata Es", kompjuterski dizajner iz Londona, slikarka iz Stokholma, kao i čitava plejada domaćih umetnika istraživača. U ovoj galeriji su svoja predavanja i autorske izložbe održali najeminentniji jugoslovenski likovni kritičari, osim toga galerija je pokrenula i svoj teorijski časopis. Isto tako iz ove galerije je organizovan prvi Bijenale mladih u Vršcu, kao i grandiozna izložba umetnika iz balkanskih zedmalja "Balkan Art" - dve najznačajnije manifestacije za jugoslovensku likovnu scenu poslednjih godina. Zaista kada se hoće, onda se i može. To primer ove galerije najbolje potvrđuje.
Još jedan kuriozitet vezan za ovu, svakako danas najznačajniju novosadsku galeriju, za koju se već dobro zna u čitavoj zemlji, jeste da sa ulice ona nema nikakvu oznaku, niti bilo šta upućuje na to da se na Trgu mladenaca (preko puta matičara), iznad uskog i mračnog hodnika i stepeništa, kojim je uveče čak opasno proći jer nikada nema sijalice, nalazi blještavo osvetljen i glamurozan izložbeni prostor "Zlatnog oka". Pozivnice se za otvaranja redovno šalju, ali dolazi samo onaj ko dobro zna šta hoće i gde se ovo mesto nalazi. Nema slučajnih uličnih prolaznika i "padobranaca", niti onih "ljubitelja umetnosti" koji idu sa otvaranja na otvaranje degustirajući "tekuću ponudu" novosadsikih galerija. Ovde se redovno okupljaju mladi novosadski intelektualci, umetnici, urednici, izdavači, kritičari, istoričari umetnosti, ponekad dođu i Beograđani, i atmosfera je sasvim, da kažemo, pariska. Vode se tihi i prijatljski razgovori, ugovaraju novi projekti, dele novi časopisi, katalozi, ponekad i iz sveta. Ova galerija je zaista naš prozor u svet, ne samo po svom izlagačkom repertoaru, već i po manirima domaćina i posetilaca. U galeriji postoji i običaj proslave godišnjice rada ove ustanove, kada se uz prijatno druženje dodeljuju plakete najaktivnijim saradnicima "Zlatnog oka" u prethodnoj godini. Na taj način se neguje jedna gotovo porodična atmosfera iz koje se lako rađaju novi projekti i programi saradnje.
Na novosadskoj mapi nedavno je zaživelo još jedno kultno mesto - galerija "Fabrika". Nalazi se u sasvim uskoj Skerlićevoj ulici (br. 3) i do nje se stiže kroz dvorište prizemne privatne kuće. To je jedan prostran prazan prostor, samo omalterisan, nalik na veću garažu, u kome se dešavaju značajne izložbe alternativne umetnosti, instalacije i performansi. Vode je tri mlada drugara, štampaju zanimljive kataloge i pozivnice, a u njoj su zablistali umetnički objekti Ljubiše Bogosavljevća, slike Bada Dade, pa čak i nekih inostranih umetnika. I ovde se okuplja mlad i probran svet, i to je dobar znak za Novi Sad, koji na taj način ipak daje nadu za neku bolju i normalniju, iskreniju i druželjubiviju umetničku atmosferu u budućnosti.
Na drugoj strani Dunava, odmah kada se pređe stari most, sa leve strane, postoji Kafe "Galerija", koju takođe treba pomenuti među mestima koja daju nadu za Novi Sad, za kontinuitet njegove urbane kulture i međuljudskog lepog ophođenja. Ovde se priređuju izložbe kamernog tipa, uglavnom mali i intimistički radovi (jedna od poslednjih izložbi bile su slike Valerije Lacko), koji doprinose čitavoj kulturnoj atmosferi što se ovde odnedavno naglašeno oseća. Ovaj kafe sa ranijom dugom galerijskom tradicijom, sada se pretvorio u pravi mali kulturni klub, gde se održavaju književne promocije, koncerti, predavanja. Spiritus movens svega ovoga je svetski hodač i umetnik Miroslav Mandić, a uz njega tu se pojavljuje i Kebra, performerska grupa "Baza", skulptorka Tasa, uspešni mladi beogradski pesnik Nenad Jovanović, koji je tu izlagao kolaže, i mnogi drugi koje nećete sresti ni u jednoj drugoj novosadskoj galeriji. Novi Sad, čini se, ponovo počinje da liči na grad u kome je sve lepše i zanimljivije živeti.
U ovom gradu, naravno, postoje i one galerijie treće vrste, prodajne, o kojima ovde ne bismo mnogo, jer svaka napisana reč o njima, makar i negativna, bila bi im samo reklama, a mi nikako ne želimo da ih reklamiramo. Prodajne galerije, koje su nužno zlo svakog tržišta, slične su, recimo, prodavnicama cipela, gde kupci ulaze i biraju boju slike ili čak rama, veličinu i model, koji će im se najbolje slagati uz nameštaj ili tapete. Slike se prodaju na metar, a umesto sandala, poludubokih, salonki, papuča ili "najki", u ovim prodavnicaama se nude Stojkov, Olja, Milić, Tapi, Martinović. Naravno ovi prostori, u kojima se uzgred prodaju i lampe, pepeljare, čaše, ogledala i šta sve ne, sa umetnošću nemaju nikakve veze, pa ih i zato u našem serijalu o novosadskim galerijama zaobilazimo. Na nesreću, mnogi Novosa|ani, čak i poneki intelektualci, zagledani su upravo u izloge prodajnih galerija, u cene istaknute na slikama. Sa strahopoštovanjem govore o pojedinim stvaraocima i cenama koje postižu na tržištu, upoređujući ih i rangirajući po tom kriterijumu. Ali zaboravljaju jednu stvar; da prava umetnost nema cenu!
Andrej Tišma
jul / avgust 1997. |
