Ali postojao je još jedan detalj koji ih je povezivao - stanovali su u istoj zgradi gotovo dvadeset godina, a da se nisu poznavali (od 1972. do 1989). A kada je Petrić privremeno napustio zemlju 1991. i otišao za Rim (išao je starim "fićom" , a zatim ga je izložio u jendoj galeriji kao deo instalacije), Dautović se preselio u drugu zgradu, za koju se ispostavilo da je Petrić u njoj živeo od svoga rodjenja do 1972! Iz toga se moralo razviti duboko i sudbinsko prijateljstvo. Jedan od prvih zajedničkih projekata ovo dvoje, po Petrićevom povratku u Novi Sad, bio je "Zgrada" u kome su 1995. njih dvojica u Dautovićevoj (nekadašnjoj Petrićevoj) zgradi stanovanja izvršili temeljno kulturološko istraživanje. Naiame, uz pristanak stanara oni su sakupili sva "umetnička" dela zatečena na zidovima stanova u zgradi i izložili ih u Galeriji savremene likovne umetnosti u Novom Sadu. A bilo je tu svega; od kič reprodukcija, potamnelih cvetnih aranžmana, marina i sladunjavih žanr scena, do pojedinih dela istaknutih umetnika koja su mogla odavde pravo u muzej. Sve slike nosile su tople otiske svakodnevnog života koji se oko njih odvijao po stanovima , a dvojica umetnika su opštu atmosferu začinili nekim sitnim zatečenim ličnim predmetima stanara (češljevi, ukrasi za kosu, muštikle, elementi šminke, značke itd) stvorivši tako od svoje instalacije "Zgrada" metaforični ambijent koji odslikava kulturni nivo naše prosečne privatnosti, intime stanara jedne zgrade, Novog Sada, Jugoslavije, Evrope, Zemaljske kugle, u jednom istorijskom trenutku. Ovakva hrabrost i smisao za poetiku svakodnevice retki su na našoj umetničkoj sceni, i zato su ova dvojica autora ohrabreni uspehom nastavili još čvršću i plodniju saradnju. Pojavljivali su se na raznim izložbama sa sve novim i novim iznenađenjima, među kojima je bilo i otkriće jedne stare ruske ikone u podrumu iste zgrade i njeno izlaganje u smislu duhovnog i svetlosnog zračenja.

Dolaskom Vladimira Marune, pasioniranog kompjuetrskog programera, takođe asistenta na FTN naklonjenog umetnosti, nastao je "tim snova" koji je ubrzano nastavio osvajanje likovne scene svojim neobičnim umetničkim kreacijama.

Njihov zajednički projekat koji svakako treba ovde pomenuti je interaktivna instalacija "Svevideće oko božje" koju su postavili na jednoj zajedničkoj izložbi u Palermu (verovatno Petrićeva talijanska veza), u polusrušenoj srednjovekovnoj crkvi Santa Maria delo Spasimo, koja sada služi za koncerte i likovne postavke. Trojica Novosađana postavili su na jedan zid rusku ikonu iz 18. veka, a na suprot njoj kompjuterski monitor sa digitalnom kamerom. Na ekranu je bila postavljena kugla, koja je tako programirana da se u njoj "ogleda" svako ko priđe monitoru, a što je još veća caka Maruninog programiranja, ta kugla je pratila gledaoca, krećući se u istom pravcu kao i on. Tako se u ovoj interaktivnoj igri publika našla izmedju jedne ikone, na kojoj takođe dominiraju motivi kruga i lopte, i jedne kompjuterske kamere, elektronskog oka, koja ih prati u stopu (u određenim intervalima kamera je pravila i fotografske snimke, čega publika, naravno nije bila svesna). Tako su Dautović, Petrić i Maruna spojili ezoteriju i elektroniku, različite kulturne tradicije i istorijske epohe, duhovno i virtuelno. Rad sasvim inovativan čak i u evropskim razmerama.

Čitavu dokumentaciju ove instalacoije i dešavanja oko nje, naša trojka je prikazala u novosadskoj, među mladima već kultnoj galeriji "Fabrika". Simpatični "povratnici" su svojim sugrađanima pružili mrvicu zadovoljstrva zbog uspeha u Palermu, i dali im priliku da se još jednom napoje visokim poetskim nabojem umetnosti trojke Dautović-Petrić-Maruna, koja izvire iz života, iz načina razmišljanja koje spaja epohe i velika geografska prostranstva. Upravo taj široki, globalni pogled čini ih velikim Novosađanima.

Andrej Tišma
novembar 1997.