Kada bolje razmislim, ja u Novom Sadu cenim samo jednog jedinog slikara, ili eventualno dva, do tri. Taj jedan je Jozef Klaćik. Čovek tih, nenametljiv, skroman, ali eruptivan i veoma produktivan umetnik. Cenim njegovo slikarstvo jer uvek iznenađuje, nikada se ne zna šta mu je sledeći korak, šta smišlja i smera. On ne ume ni sam sebe da ponovi, a kamoli nekog drugog da podražava, da prati neki trend.

Jozef Klaćik rođen je 1949. u Staroj Pazovi, Srednju umetničku školu je završio u Novom Sadu, a Likovnu akademiju u Bratislavi 1976. Radi sjajan grafički dizajn; postere, razglednice, časopise, bavi se i vizuelnom poezijom (pripremio je već dvadeset knjiga ovih radova, ali ih još nije štampao), takođe je i originalan pesnik sa nekoliko objavljenih knjiga. U krugovima grafičara cenjen je takođe kao majstor. Radi velike ekspresivne slike, apstraktne, slobodnog poteza, nepravilnih formata, na dasci, papiru, platnu bez blind-rama, ugrađuje u njih predmete, daščice, krpe, papire, fragmente fotografija, terpapir, našiva jastučice, slojeve platna, velike džepove, pravi slike iz delova, asamblaže, slike-objekte i prostorne instalacije. Postavlja ih u slobodan prostor, i nikada ne stavlja na njih ramove. Njegove slike uvek su "gole" i nesputane. Ponekad ih u galeriji pruži po podu, ponekad prelaze sa poda na zid, nekad vise sa plafona. Uvek vas iznenađuju, nikada vas ne ostavljaju ravnodušnim.

Klaćikove slike obično su velikih formata, sastavljene iz najrazličitijih materijala po kojima autor povlači slobodne i guste linije, namaze, ogrebotine. Ali svi ovi potezi na neki način su organizovani, uglavnom u formi osnovnih geometrijskih likova: trougla, kvadrata, kruga ili elipse. Dakle u tom haotičnom neredu i slojevitosti pojavljuju se elementi reda, intelektualnosti, arhetipskog organizovanja prostora i forme. Valjda je u toj pomirenoj antagonističkoj dvojnosti čar ovih radova. Jer u istom delu nalazimo kod Klaćika haos i harmoniju, ekspresivnost i hladnu racionalnost, bogatstvo materijala i likovnu jednostavnost , odnosno odsustvo glamura i dopadljivosti. Jednostavna lepota ovih slikanih komada bliska je lepoti prirode, kojoj ništa ne treba ni dodavati ni oduzimati.

Sećam se, Jozef Klaćik je bio jedan od prvih i pravih naših hiperrealista, odnosno fotorealista, još početkom 70-ih, kada se to i u svetu događalo i osvajalo najznačajnije galerije. Klaćik je umeo da iskoristi šokantnu istinitost fotografije i da je uvećavanjem na platnu učini još šokantnijom. Zato onaj prefiks "hiper". A to mnogi naši slikari danas ne shvatraju i hiperrealizmom nazivaju običan građanski realizam kakav je vladao Holandijom još u 17. veku, kod Vermera van Delfta na primer, gde na slikama dominira idiličan mir (kao kod Dragana Martinovića, Tapija, Dragana Stojkova i sličnih). No Klaćik je, takođe vrlo rano za naše prilike, još 1976. prešao na sasvim drugačiji stil, onaj koji smo napred opisali, i postao rodonačelnik novog ekspresionizma i transavangarde, stilova koji su drmali svetom tokom 80-ih.

Jozef Klaćik je, dakle, pre svega istraživač u medijima i stilovima (pored navedenih obalasti bavi se i videom, slajd-projekcijama, mejl-artom, telefaks umetnošću, a učestvovao je u Beogradu u pionirskoj izložbi "Kompjuterska umetnost u Srbiji" 1991) i nije slikar koji razmišlja samo u okvirima lanenog platna i terpentina. Njegove slike su mnogo više - one su deo prostora našeg življenja i predmet gledaočeve kontemplacije. Jozef Klaćik, za mene novosadski slikar broj jedan, slikanjem plete novu stvarnost, opipljivu, ne njenu imitaciju ili fantaziju, i kao takav ima puno pravo da svojim slikama zauzima naš prostor i kiseonički omotač. A Novi Sad mu ga, srećom, štedro pruža.

Andrej Tišma
januar 1998.