 U prethodnom napisu rekao sam da u Novom Sadu cenim samo jednog jedinog slikara, eventualno dva, do tri. Taj drugi je Tibor Bada, poznatiji kao Bada Dada. Da li je on uopšte slikar? Pre bih ga definisao kao anti-slikara, jer njegov umetnički program je rušenje svega što mu je prethodilo, tačnije to je ismevanje slikarstva, veoma duhovito, izrugivanje, pa i vređanje neprikosnovenih veličina.
Međutim ovaj mladi umetnik ipak vuče četkom i bojom po površini platna ili kartona, te je ipak slikar.
Dakle, zašto tako jako cenim Bada Dadu i njegovu umetnot? Pa Bada je neodoljiv. Toliko iskrenosti, duha, dosetki, nekonvencionalnosti, kreativne "otkačenosti" nisam sreo ni kod jednog drugog novosadskog slikara. Baš u tom dadaističkom fazonu, kako mu i nadimak govori, Bada Dada ne poštuje nikakve autoritete, veličine, pravila ili ljudsku logiku. On na svojim slikama ismeva malograđanštinu, karijerizam, kič ukus većine stanovnika ove planete, ismeva poznate zvezde i junake, Supermena, kung-fu borce i bokserske šampione, ali zato rado i sa naglašenom emotivnošću slika pingvine, leteće svinje i svoga psa Piciku (koji dok vrši nuždu zamišlja džinovske kosti kako se pomaljaju iznad horizonta). Bada u svoje slike često ubacuje reči, natpise ili rečenice. A kada se pojave njegovi omiljeni izrazi "destrukcija", anarhija", "dekadencija"... onda i oni deluju bezazleno, jer Bada Dada i njih izvrgava ruglu.
Pogađate da u Badinom slikarstvu nema lepote, sklada, poetičnosti, dopadljivosti... Njegove slike su sve, samo ne lepe. Kod Bade je važna priča koju slika sadrži, a te priče uglavnom sam umetnik najbolje ume da ispriča, i rado to čini.
Na primer, napravio je čitav ciklus posvećen parafrazama Dišanovog "Akta koji silazi niz stepenice". Bila je to početkom 20. veka najrevolucionarnija slika, koja je najavila futurizam i dadaizam, kao i kinetičku umetmnost. Bada je naslikao samo krvave stepenice, jer "po stepenicama je bilo razbijenog stakla, pa je akt isekao tabane". Zato u sledećim fazama ove teme akt silazi liftom. Zatim, čitav niz Badinih novijih slika nosi naziv "Nad ambisom nam ne može biti ništa, jer su nam noge zalepljene za plafon sluzavom krvlju".
Sećam se sjajne slike iz 80-ih "Mesar dobrog srca okružen svojim iskrenim drugovima", i pritom taj mesar miluje svinju, u blizini su konj, ptica, pas... nije li ovo izuzetno angažovana, mada naizgled idilična umetnost?
Bada rado parafrazira i čuveni Munkov "Krik", samo što ovde ulogu prestrašenog ljudskog bića igra pingvin, i to sa ogromnim otvorom na stomaku (asocijacija na skulpture Henri Mura?). U biblijskoj temi "Stvaranje prostora" glavnu ulogu ima takođe pingvin, koji gura glavom i nogama u ram slike što ga okružuje, dok ga sa neba udaraju munje, a sa zemlje prže vulkani. Zaista neobična i nesputana mašta, uz to ogromna energija poteza, forme, ispisanog teksta, što podseća na direktnost, prodornos i akcionost stripa, ili crtanog filma, kojima se autor takođe bavi.
Naime, Bada Dada je veoma uspešan i u drugim umetničkim disciplinama, kao što je autorski crtani film na primer, sličnoga sadržaja i istoga stila kao njegovo slikarstvo, sa kojim je napravio značajan prodor i u inostranstvu. Zatim Bada piše i poeziju; kniga mu je objavljena 1988, naravno u karakterističnom stilu i uz vizuelne efekte, tako da sa njegovim slikarstvom čini nerazdvojnu celinu. On se bavi i muzikom; nekada je nastupao sa rok grupom "Doktor Živago dark stars", a danas nasnimava svoje pevanje i sviranje na poznate kompozicije, dakako ismevajući ih i menjejući im smisao.
Nedavno je u novosadskom Muzeju savremene likovne umetnosti Bada Dada izveo celovečernji performans, u trajanju od dva sata, gde su mu kao scenografija poslužile njegove slike, crteži i objekti iz raznih perioda, od 1977. do 1997, tako da je to bila prava mala retrospektiva. Uz asistenciju poznatih novosadskih alternativaca Andrle i Mome izveo je niz skečeva kojima je na ironičan i parodijski način izvrgavao podsmehu razne kultne ličnosti i kulturne vrednosti. Bilo je tu "Anti antičkih tragedija" (uz muziku Demisa Rusosa), "Tristana i Izolde" (omaž Tristanu Cari i Izol-dadi, odnosno izolir-traci), kao i skeča poisvećenog "zetu budisti iz zen Budisave", a održana je i anti-aukcija njegovih slika, na kojoj, naravno, ništa nije prodato.
Bila je to još jedna prilika da se uverimo da u Novom Sadu itekako postoje kreativne snage, koje se, doduše, ne uklapaju u pomodne i komercijalne trendove naše likovne scene, ali kada je još značajna umetnost marila za trendove? Bada Dada je, uverili smo se opet, jedan i neponovljiv - spomenik slobode za grad u kome je ponikao i čijim ulicama se slobodno kreće.
Andrej Tišma
februar / mart 1998. |
