Sekcija proširenih medija ULUS-a, osnovana pre dvadesetak godina, okupila je umetnike koji su se nekako nelagodno osećali u klasičnim sekcijama (slikarskoj, vajarskoj,  grafičkoj...) i koji su stvarali u raznim medijima, brišući granice među sekcijama, među umetnostima ali i ganice prema naukama i tehnologiji...  Glavana karakteristika umetika te Sekcije bio je eksperiment, i to ne samo eksperiment u tehničkom i tehnološkom smislu, već prvenstveno misaoni eksperiment. Tu su pripadali umetnici koji su eksperimentisali slikom i zvukom, filmom, pokretom, igrom, rečju, prostorom, umetnici konceptuale, umetnici koji su za idejama tragali u prirodnim naukama, u matematici, filosofiji, metafizici...

Odmah po osnivanju dobili smo stalni termin u Galeriji ULUS u Kez Mihailvoj ulici gde su se održavale godišnje izložbe Sekcije. Bile su to dobre izložbe: svako se trudio da priloži što bolji rad, a svi zajedno smo se zdušno bavili postavkom. Sastanci Sekcije su bili uglavnom burni, nabijeni nekom stvaralačkom energijom, kreativnim sukobljavanjem mišljenja. Ali polako Sekcija se osipala. Neki ljudi su postali slavni miljenici političke elite, neki su se povukli u ilegalu, iz privatnih razloga ili što nisu želeli da učestvuju u politikanskoj umetnosti (stvaranoj poglavito na osnovu spiska želja prispelih sa Zapada). Vremenom su i godišnje izložbe Sekcije potpuno zamrle i više ih niko nije ni pominjao. U međuvremenu su stasale neke nove generacije umetnika, pa se i Sekcija proširenih medija podmladila.

Posle desetogodišnje pauze na nagovor sadašnjeg presednika sekcije Radomira Stančića ponovo sam počela da posećujem sastanke, najpre samo onako za probu, da vidim da li ima smisla razmišljati o nekom povratku. I onda prošle godine, bez znanja i udela članova Sekcije, isključivo zahvaljujući zauzimanju kustoskinje ULUS-a Jasminke Đerković, Sekcija neočekivano ponovo dobija stalni termin za svoje godišnje izložbe u Galeriji ULUS. Meni odmah nude da budem selektor, ja obijam zbog zauzetosti. Posle par meseci saznam da Sekcija hoće da vrati termin za izložbu jer umetnici nisu u stanju da je organizuju. Bila sam pogođena i ljuta takvom neprofesionalnošću te odmah, bez razmišljanja, izjavljujem da se tako nešto ne radi nigde, da termin nećemo vratiti, i da ću ja biti selektor. I tako naprasno postadoh selektor.

Budući da organizujem izložbe sa nekim konceptom, počela sam da tragam za prikladnim nazivom. Poredeći šta se promenilo u Sekciji u periodu od 20 godina, došla sam do zaključka: nekad se eksperimentisalo uglavnom sa klasičnim medijima, često istražujući mogućnosti medija do samih granica. Danas, klasiči mediji nisu napušteni ali su glavi eksperimenti digitalni: koriste se brojne digitalne sprave i brojni softveri; ali ti eksperimeti su ipak nekako površinski, najčešće se svode na pritiskanje ikona, retko se zadire dublje. A digitalne sprave i softveri pružaju neslućene mogućnosti, što zahteva rad, upornost, misaoni napor, učenje, posvećenost,  strast,  veliku energiju...  Energije je danas premalo. Negde se zaturila, rasplinula... Nije baš logično da ja u mojim godinama imam veću energiju od mladih umetnika. Tu nešto ne valja. Neka vrsta obamrlosti i utonulosti u neznanje, čak zadovoljsvo neznanjem, površnošću i lenjošću. Ali, to je opšta karakteristika ovog društva (što nije samo odraz svetskog trenda).

Stoga zam se opredelila za naziv izložbe "Zagrebi dublje!" Ali da ne bude zabune: ne odnosi se taj usklik samo na umetnike, već i na publiku, pa i stručnjake. Ta opšta utonulost u neznanje i lenjost dovela do toga da publika teško razlikuje digitalni crtež od klasičnog, fotografiju od digitalne grafike, video od 3D animacije. Pogotovo stoga što se danas u digitalnim štamparijama može štampati na svakom materijalu, pa se često i poster tako odštampan lako može pomešati sa klasičnom slikom. Ipak, bar od stručnjaka bi se moglo očekivati malo više prilježnosti u sticanju znanja o modernim tehnologijama. Stoga, zagrebimo svi zajedno malo dublje!

Marica Radojčić