Paviljon Umetničke kolonije Ečka

Umetnička kolonija Ečka prva je vojvođanska kolonija koja je 1957. godine, u svom drugom sazivu, pozvala i žene umetnice, slikarke i vajarke. Budući da su tih prvih godina umetnici u koloniji boravili u nekoliko "smena", uglavnom u dve, poslednja smena te 1957. godine bila je rezervisana za osam umetnica. Kasniji sazivi prekinuli su praksu odvajanja umetnika i umetnica, odnosno, omogućili su im da zajedno rade u koloniji. Slikarke među njima (Ksenija Divjak, Olivera Kangrga, Majda Kurnik, Mirjana Nikolić Pećinar i Mirjana Šipoš) nisu nimalo odudarale u radu od svojih kolega. Negovale su ideju pejzaža i temu mrtve prirode, ali su se bavile i sadržajima koji se mogu definisati kao ženski, tematizujući žensku emocionalnost i privatnost. Takođe su i vajarke (Angelina Gatalica, Olga Jevrić i Ljubica Tapavički) ostvarivale zapažene radove, naročito Olga Jevrić koja je naredne godine izlagala na Venecijanskom bijenalu.

Nakon više od pedeset godina, ponovo su se u Ečki okupile isključivo umetnice i to u okviru 33. Susreta akvarelista. Pozvano je pet umetnica: Anđela Mujčić, Gabrijela Parigros, Nevena Prijić, Milica Rakić i Monika Sigeti-Božović. Cilj ovakvog saziva nije ponovno odvajanje muških i ženskih stvaralaca u koloniji, već podsećanje na doprinos koji je dala Umetnička kolonija Ečka u skretanju pažnje i priznavanju umetnica i umetnosti koja nije isključivo muška. To što su umetnice žene, ne znači da insistiraju na feminističkom pristupu, ali se radovi rađeni u ovim okolnostima, društvenim, ekonomskim, kulturološkim, političkim, mogu okarakterisati kao specifično ženski. Oseća se njihov lični pečat, istražuju porodična i lična pitanja, odnosno kroz svoj rad povezuju se sa feminističkim sloganom "lično je političko", dakle, sve ono što se dešava u ličnim mikrosvetovima predstavlja globalnu sliku društva.

U digitalnoj eri brzog rasta tehnoloških dostignuća pomišlja se da je slikanje tehnikom akvarela izlišno, naročito jer odabrane umetnice u svom radu koriste različite medije. Međutim, tehnika akvarela omogućila im je da izraze intimne trenutke, budući da je kroz istoriju često tretiran kao sekundarni medijum za intimne slikarske zabeleške. Takođe, karakteristika akvarela da ne trpi popravke i dorade zahtevala je od umetnica da jasno koncipiraju svoje radove. Odabrane umetnice imaju razvijenu svest kako o globalnim, tako i o pojedinačnim, tačno određenim problemima koje potresaju naše društvo, naročito žene. Njihovi radovi na izložbi 33. Susreta akvarelista pronalaze uporište u klasičnim postavkama drugog talasa feminizma kao što su: problematika muškog nasilja, istraživanje granica izdržljivosti, destrukcije i seksualnosti. Umetnice takođe preispituju i nasleđen način prezentacije žene i ženskog tela u umetnosti, što podrazumeva i kreiranje lažnih idola i ideala, odnosno brisanje heroina iz kolektivne svesti, kao i preispitivanje duboko ukorenjenih odnosa između muškarca i žene. U njihovim radovima prepliće se odnos tela i identiteta, privatno i javno, prirodno i veštačko, tela kao robe u savremenom potrošačkom društvu, tela i njegovih granica kao organske tvorevine koja gubi svaku individualnost.

Uporno verujući u utopiju da umetnost može promeniti svet, ove umetnice jednom suptilnom tehnikom provociraju i preispituju društvo u kom živimo.

Slavica Popov