Ključne za ovaj rad postaju estetizovane slike ili lepe slike, kako ih autorka naziva i koje "uvek u sebi kriju izvesnu dozu frustracije, usamljenosti i melanholiju". U 16 minuta dugom filmu, koji se vrti u loop-u, redukovani gestovi tela i mimike sinhronizovani su u svojevrsnu koreografiju svetla i senke, introspektivni prostorni crtež, elemente koji otvaraju pitanja na temu percepcije, sećanja i aktivnog vremena samospoznaje.

Da li možemo reći da se video instalacija Svetlane Volic, može pogledati obrnuto?! Ili, kako sama autorka kaže, da se kroz kameru koja se razume kao unutrašnje oko, može primetiti ono što svakog čini uznemirenim u prostoru gde do tada nije obitavao. Video instalacija Prisustvo se baš odnosi na oslobađanje... ne puko oslobađanje na koje smo navikli kroz buran XX vek, već na drugo oslobađanje - video slike, koja je postala dokument stvarnosti koji do tada nije primenjivan u umetnosti. Slike koje se kreću su u današnjem svetu važne i u sebi nose informaciju koja se mora na adekvatan način i razumeti.

Svetlana u svojoj video instalaciji pokušava da dodirne i obuhvati protok vremena, koji se sve više vezuje za pojam brzine. Ovde imamo potrebu da usporimo i da pokušamo sa sagledamo duhovnu i fizičku ravnotežu koju nam nudi Prisustvo. Što je na pragu razumevanja Rosalind Kraus (Rosalind Krauss) koja video razume kao preispitivanje i kritiku svog bica. Sa druge strane imamo potrebu da video instalaciju kod Svetlane Volic razumemo kao prošireni ekran. Drugim rečima, da celokupnu instalaciju unutar prostora galerije obuhvatimo sa više čula, tako da našom kretnjom kroz instalaciju uviđamo da se slike pomeraju, prenoseći nam na taj način drugačije razumevanje prostora i onoga šta se dešava oko nas.

Predrag Terzić, vizuelni umetnik
(iz predgovora kataloga)