Konkretno, pri transkribovanjima pojava, predmeta i pojmova u sliku, Zoran Vučković, savršeno sigurnom rukom, dakle h o t i m i č n o , tvori infantilna prikazanja i šarmantne "naherenosti" nečeg što bi se, eventualno, moglo podvesti pod modalitete reinterpretiranog ili prizvanog neoenformela.

Difuzori i izmaglice akvarela, gvaševa, prljavo bele tempere, grafizama i izfingiranih apcisa i ordinata izvučenih olovkama, smeštaju Vučkovićeve kompozicije u predele bez gravitacija, vremena i strogih gabarita po dijagonalama B X A.

Preciznije tumačeći, to što bi trebalo da jeste gabarit, prenosi se u kategoriju u k u p n o s t i (podrazumevajući signature, potpise autora i sve što u istom fonu vidimo), tako da koegzistenciju boje, spletova, belina i perforacija iskustveno čitamo kao čvrsto vezanu kompoziciju. U istom redosledu, nagovestili bismo i problem recepcije ravni u Vučkovićevim slikama...

Naime, posredstvom iluzije da čitav kompozicioni mobilijar (boja, grafitom iscrtani končići, fleke, gradacije i zgrafiti) zaronjen pluta u nekom fluidu, na p r v i pogled stvara nedoumicu o hijerarhijama planova, šta je ispred i iza, odnosno, gde su centri drame koja se tu i pred nama, očito odvija!

Dakle, zarad ostvarivanja namere krajnje, Zoran Vučković, računajući na izvesne "nesavršenosti" oka i recepcije, činioce, elemente i ukupne događaje (materiju) komprimuje i centrira u ravni slike, tako da je doživljavamo kao konvencionalnu kompoziciju.

Na kraju, po osnovi izloženih dokazivosti, proizlazi da je, zapravo, surovo - racionalna suština apstrakcije ( ! ) hotimično suspendovana, naizgled infantilnim obrazom i žovijalnim vibracijama onog što mislimo da smo frontalno videli.

Lazar Simonović