Gradeći svoje vizuelne iskaze Konstantinović ne napušta potrebu za čvrstom formulacijom oblika, koja mu je kao vajaru imanentna, i odgovara njegovoj potrebi da sećanjem na san pothrani imaginaciju stvarajući vizuelni zapis sveta i predmeta što prebivaju u njegovom poetskom svetu.

Odnos među samim predmetima što u sebi objedinjuju stvarnost i fantaziju prožet modernim treperenjima ocrtava liniju Konstantinovićevog traganja za odgovorima o smislu neizmerne usamljenosti modernog čoveka suočenog sa najjasnijim znacima nestalnosti vremena i prostora što predmete izoluje stvarajući oko njih auru nostalgije ispoljene u njegovom vezivanju za stvari.

Ako se načini pokušaj definisanja osnovnih linija u svetu Konstantinovićevih slika može se govoriti o sporadičnom prisustvu oniričkog iskustva, sećanju na svet predmeta prikazanih sa brižljivom preciznošću  hirurškog pogleda koji isijavaju, povremeno, kafkijansku teskobu izraženu odnosom između određenih predmeta kao odraza zbivanja u ljudskoj duši.

Ovde se, u jednom delu opusa, može govoriti o retorici otuđenja kao ravni sa koje se može promišljati misterija postojanja i misterija sna sakrivena u predmetnom svetu Konstantinovićevih vizuelnih iskaza.

Srđan Marković